Ako sam sisala vesla…

Upropasti me danas Dragan Varagić. Mis’im, stvarno, profesore! Ja ovde prodajem priču već tri meseca kako nisam bloger i ovo je fejk blog, a vi tako bezobzirno naletite i u jednom spisku naj blogerki mi upropastite ceo koncept pa još i povećate posete na dva bloga. Pa, da li je to u redu?

Naravno, šalim se. Nego ja i komplimenti se slažemo kao mlado slonče i staklarska radnja. Duša da te zaboli. Sad ozbiljno – jedno veliko hvala Varagiću i svima koji verno čitaju sve moje blogove i onda kad me nema na njima nedeljama. Prosto se stidim što sam uspela da uletim na (subjektivnu) listu sa četiri izvanredne web dame, a da prst na tastaturu radi blogovanja nisam spustila danima. Tolika me sramota u’vatila da sam rešila da je vreme za jedan originalan blogpost ovde na SisalaVesla. Kuku, kud je ovaj svet poš’o kad će i na ovom blogu da osvane originalan tekst… Zabrinjavajuće, ljudići, za-bri-njavajuće!

E, moj Šeki, ne znaš ti za muke blogerske...

Sigurna sam da svako ko aktivno bloguje kad-tad naleti na pitanja od drugih u stilu “Kako da započnem blog?”. Ja rado pomažem svakome ko je zainteresovan, uopšte ne ispitujem tematiku budućeg bloga niti talenat onoga koji želi da bloguje. Web je divno mesto gde svako može da nađe svoj kutak i kaže šta želi, dopalo se to drugima ili ne. Međutim, shvatila sam u poslednje vreme da ta moja ‘pomoć’ najčešće vodi do njihovog i mog gubljenja vremena, te im činim medveđu uslugu. Moje prvobitne instrukcije su sasvim na mestu, ali pomažu u prvih (možda) mesec dana blogovanja kada ih drži elan sveže ideje i novog iskustva. U domaćoj blogosferi inače nije običaj da se nekome baš pomogne, onako do kraja. Volimo mi Balkanci da pametujemo i da izigravamo mudo i tu se završava balada. Ako tom nekom uspe blog, većina će posle da se hvali na sva usta kako su ih oni ‘uveli’ u blogosferu i da muze novog kolegu do besvesti. Ako ne uspe, ma ko mu ‘ebe mater. Kažem “većina“, a evo vam dole mesto za komentare pa mi recite da nisam u pravu.

Dakle, evo par mojih konkretnih saveta za uspešan početak i dugoročan opstanak u blogosferi. Svrstavanjem moje malenkosti na spisak naj blogerki me je nagnao da aktivnije blogujem i da vratim nešto našoj blogosferi, ma koliko malo i usputno to bilo. Hvala, Dragane, i na tome. Podsticaj je uvek dobrodošao, bio on u obliku pohvale ili konstruktivne kritike. A sad, deco, plajvaze i teftere u ruke. Je l’ redar obrisao tablu? Uf, ljubi vas NikiBGD, što ste mi dobri danas. Svima petice iz vladanja! Pa da počnemo.

PRONALAŽENjE SVOJE NIŠE

Blogeri malo volu da se frljaju s neki stručni izrazi. Nije članak nego je blogpost, nije slovo nego font, nije adresa sajta nego URL… Idi, bre, da ti se smuči kuckanje. Isto tako, nije specifična tema nego niša. Niša od francuskog niche, što je prvo opšte prihvaćeno na engleskom govornom području i pre pojave Interneta, pa je Web-om doplovilo i do nas. Neka im/nam. Elem, pre nego što sednete da kreirate svoj blog, razmislite o svojoj niši. Neki već imaju nešto da kažu na neku specifičnu temu, no nije na odmet da o toj temi porazmislite. Da li je za preusku publiku (a nema veze i da jeste, samo treba to uzeti u obzir). Da li je preširoka tema? Da li je trenutna tema o kojoj nešto kasnije neće moći više da se bloguje. Na primer, da ste pisali o izborima u SAD, to bi započeli početkom 2008 i ne biste imali o čemu da pišete više nekih godinu dana kasnije, pa biste morali da preformulišete temu. Ni to nije ‘zabranjeno’, ali, ponavljam, uzmite sve to u obzir.

S druge strane, ima i onih koji prosto imaju potrebu da nešto pišu, da kažu, da se povežu sa ljudima na Web-u. Ja sam od tih. Počela sam da blogujem pre nekih 9 ili 10 godina (btw, Nikola Denić je nedavno pitao da li moje tadašnje prisustvo može negde on-line da se nađe, a ja bih bila zahvalna ako biste mogli da mi date neki predlog kako naći , jer i mene živo interesuje da to vidim). Kuku, i lele, i ajoj mene, jao. Ljudi moji, našta je to moje prvo nazovi “blogovanje” ličilo! U tom trenutku sam sedela kod kuće, držala časove nekim klincima i prvo sedela sa stomakom do zuba, a onda gajila dete koje je pola dana spavalo. Dosada živa od života, pa i od mojih neustaljenih trabunjanja na šatro “blogovima” bez ikakve zajedničke ili smislene teme. Bože, fala ti što nije bio papir u pitanju nego web stranice jer bi sad mogli uredno da me bese za bahato ponašanje prema već ugroženoj okolini i ozonskom omotaču. Ali ja pišem pa pišem od nek svoje šeste godine. Ja sam pisac koji sasvim slučajno koristi i ovaj medij za objavljivanje svojih pismenih trabunjanja.

Poenta (opet je ima, nikako da se zajebem da je nema) – nebitan je vaš lični razlog za blogovanje i nebitna je vaša niša kao niša, ali morate vi biti jasno upoznati i sa jednim i sa drugim. Bloger mora da ima stav i njemu/njoj jasnu crtu koju će pratiti!

ODABIR PLATFORME ZA BLOGOVANjE

Eto još jednog blogerskog termina – platforma za blogovanje. Onomad vam je trebao neki Dreamweaver ili slično da biste bilo šta ozbiljno postavili na Web. Sada je to sve mnogo lakše, te vam nije potrebno neko posebno znanje o izradi web stranica ili postavljanja videa i fotki online. Moja omiljena platforma je ujedno i najpolularnija platforma u svetu – WordPress. Možete započeti svoj blog na WordPress.com ili odmah koristiti sopstveni hosting i njihovo rešenje za to, odnosno da platite nekom hosting servisu za domain name koji želite da koristite za svoj blog pa odete na WordPress.org i skinete WordPress platformu za korišćenje na tom web domain-u. Možda nekome zvuči malo komplikovano, ali ako ste ikad skuvali nešto videćete da je ista logika u pitanju i da je veoma lako.

Naravno postoje i druga rešenja i druge platforme, kao što su Blogger, Blogspot, Typepad, Drupal, itd. Neke su besplatne platforme sa URL-om vašeg bloga kao pod-domain na tim sajtovima,  a neki nude i opciju hostovanog rešenja, odnosno korišćenja njihove platforme na vašem ličnom domain-u. Posebno od kada su izbacili WordPress MultiUser, paltformu sličnu onoj koju oni koriste za hostovanje njihovih besplatnih blogova, pa još i MultiLanguage, WordPress mi je definitivno miljenik. Još kad bi i forume doveli bar do nivoa Drupal-ove platforme, ja bih puštala barice od silne blogerske sreće. E, upravo se o tome radi. Šta vam treba na blogu? Kakav će sadržaj biti? Gomila video zapisa? Fotki? Hoćete forume pored bloga? Sve to treba uzeti u obzir i pažljivo odabrati platformu, jer menjanje izgleda, odnosno template-a ili teme je lako, ali menjanje platforme sa gotovim blogom ume da zada glavobolju i uber geeku!

Ako ste svež korisnik, prvo malo isprobajte platformu pre nego što pustite blog zvanično. Igrajte se sa opcijama i nakucajte nekoliko bezveze blogpostova, da vidite kako sve to izgleda i da li vam baš to odgovara. Ja predlažem da prvo započnete blog na nekom od besplatnih sajtova, da ne ulažete odmah u svoj domain, pa da vidite kako vam ide. Posle sve može lako da se import-uje (uveze) na vaš domain putem jedne od ovih platformi.

ODABIR DOMAIN-A

E, ovde će svi da vam daju svoje mišljenje i na kraju ćete biti u potpunom zbunu. Da kaže vama jedan NikoiNišta nešto? URL treba lako da se pamti i da ima veze sa onim o čemu blogujete. Ako želite da se vaše ime pročuje i zapamti onda registrujte takav domain – imeprezime.com i doviđenjca. Lako je proveriti da li je dostupan, odnosno slobodan, željeni domain name. Lupi, plati hosting i vozi. Nuff said.

YOU’D BETTER LINK ABOUT WHAT YOU’RE TRYIN’ TO DO TO ME

Podnaslov je aluzija na pesmu Arete Frenkin (Blues Brothers OST). Ne mogu da naglasim dovoljno koliko je bitno linkovanje kad je blogovanje u pitanju. Ako negde napomenete ili citirate nečiji tekst – LINK. Ako pominjete neki pojam koji možda nije svakome jasan ili poznat – LINK. Ako pominjete neku osobu, instituciju, zemlju, firmu – LINK. LINK, LINK, LINK!

Nije reč samo o tome da li mažnjavate nečiji sadržaj ili ne. Ma eno vam puna Wikimedia besplatnog sadržaja i fotki. Nego, radi se o tome da bilo koji kvalitetan razgovor treba da sadrži što više podataka, a podrazumeva se da nećete da turite definiciju, obrazloženje i elaborat uz svaku napisanu misao. Zato – LINK. Blogovi su veliki deo Web 2.0 sveta koji je i dobio taj ’2.0′ naziv jer je dao Web-u potpuno novu svrhu – aktivnu, brzu međuljudsku komunikaciju bez granica. Wow. Koristite je. Ostavljajte komentare na drugim blogovima i nemojte koristiti anonimni pseudonim. Anonimnost je sranje – ko želi da bude Niko nek’ digne dva prsta. Vidi, Niko se (ne) javlja. Dakle, komentarišite i ostavite LINK do vašeg bloga kao znak raspoznavanja. Videćete kako vam posećenost raste. Čućete za još jedan Web izraz – SEO iliti Search Engine Optimization. To je sklop metoda kojima se postiže veći rejting sajta ili bloga na pretraživačima na netu. Još nešto da vam objasni vaša NikiBGD – svaka šuša koristi SEO tehnike, pa čak i da ne zna. Sada je svaka pristojna tema za blog već spremna da sama radi SEO. Udarite jođ po koju kategoriju i tag – i Bog da vas vidi. Nego, ako svako to radi, kako to pomaže pretraživačima da vas nađu? Pa i ne pomaže preterano. Sad kad svaka šuša to radi, opet smo svi na istom i opet nam je dupe od pozadi. Evo male tajne – jedna od naj SEO tehnika je nešto što se zove backlinking.  Koriste je spameri, ali već ima pluginova koji ih prepoznaju, pa su ga i spameri ugasili ovih dana. Backlinking je prosto i jednostavno kad odete na neki blog, ostavite relevantan komentar i link ka svom blogu ili sajtu uz taj komentar. Spameri taj link stavljaju u samo polje za komentar. Normalni ljudi i pošteni blogeri će iskoristiti polje iznad toga koje vam nudi da ostavite svoj URL. Ostavite ga. Ako je vaš komentar zanimljiv i/ili relevantan, drugi ćitaoci će kliknuti i završiti na vašem blogu. Toliko o strava ‘komplikovanim’ SEO filozofijama. LINK, LINK, i samo LINK!

BALADA O BLOGOVANjU

Čestitam, postali ste bloger. A blogovanje je kao roditeljstvo. Porođaj boli u pizdu matericu, a posle shvatite da je to u stvari bio najlakši deo. Sad ste ga tek ugasili. Lepo meni majka mi moja rekla: “Sine, prvih 20-ak godina sa decom je najteže. Posle ide malo lakše.” Kapiram da je tako i sa blogovanjem. Znači još desetak godina, pa da se malo odmorim k’o čovek. U, sunce ti kalajsano, ko me tuk’o po ušima da uopšte počinjem. Znate šta? Vratite se tamo gde ste otvorili blog i brišite ga! Ma nemojte uopšte da počinjete. Muke su to i samo vam još to fali u životu. Ako je poslovni blog u pitanju, platite nekom klincu da bloguje za vas. Pa kad se taj sasuši za kompom od blogovanja, zamenite ga nekim drugim.

Ne šalim se. Jednom kad uđete u te vode, teško ćete opstati i jedva nalaziti snage da nastavite. Retko će se pojaviti jedan Varagić da vas turi na neki spisak sa nekim čuvenim PRofi ribama i Džepnim Venerama, pa vas tako naterati da postavite još jedan blogpost. A i da se to desi svakome, neće uvek. Blogovanje je kao da svaki put krećete iz početka. Nemojte. Nikako. Osim ako niste pravi Balkanci. Osim ako niste slučajno kao oni bandoglavi Stojkovići o kojima je pisao Ljubomir Simović. Onda ste na’ebali.

BALADA O STOJKOVIĆIMA

Bije batinaš, bogme svojski raspalio,
puca nam koža, lete mrvice mesa;
bije sat, bije dva, bije tri,
otkud mu toliko štapova i besa?
Udara bogato, udara od sveg srca,
već mu se lice od napora krivi,
gubi dah, zastaje, prediše, više ne može,
ipada mrtav umoran -
a mi živi.

Poređaju nas vezane uza zid,
pucaju u nas, – prska nam lobajna,
prska cevanica, podlaktica, koska,
otežasmo od olova u telu.
Dođe i veče. Umorili se strelci.
Odvezuju nas, psuju nam Boga i majku.
Sa streljanja se vraćamo kući
ko s posla,
i dok se u kujni podgreva večera
žene nam krpe rupe u odelu.

Posle večere pregledam domazluk:
zakrpim krov, poduprem ogradu,
nakupim kišnicu u kace i aranije.
U to i spavanju vreme. Pre no zaspim
kažem ženi: Vešaće me u pet,
gledaj da me probudiš nešto ranije.

Ujutru vešala, nova novcata, čvrsta,
užad jaka, dželati obučeni,
- ruku na srce, ničemu zamerke nema.
Vešaju nas brzo, vešto i lako.
Visimo tako obešeni do mraka,
vreme je večeri, skidaju nas – mi živi.
Svi nas tuku i psuju. Ali ako.

Sutradan zorom dovuku granja i drva,
naslažu lomaču, za nju nas gole vežu,
prinesu šibicu,
potpale,
i gori tako, gori nedelju dana,
cela varoš od pepela posivi.
Kada sve dogori, mi izađemo iz dima,
kraljica pada u nesvest, a kralj
trlja oči i gleda nas zaprepašćen:
Sunce vam vaše, pa vi opet živi!

Rastržu nas konjima na repove, raspinju nas na točku,
seku nam glave, ruke i noge – strašno!
Streljane nas vešaju, poklane nas guše,
ne znamo zašto – a nije ni važno.

Sudijama je već svega dosta!
Smenjuju strelce, otpuštaju vojnike,
dželate vešaju – oni im kao krivi.
Pa opet na nas: te topuzinom, te topom,
te vešaj, te seci, te kolji!
A mi živi.

Nije tu nešto u redu, šapće narod,
To neko štiti sudije od greha!

A i nas hvata zebnja pred san:
Nismo besmrtni, neće to dugo ovako,
doći će jednom i nama kraj,
nećemo izdržati,
i umrećemo -
od smeha.