40 dana pokojnog bloga i velika osmomartovska tragedija (drama u tri čina)
Pre dva dana (ni)smo obeležili 40 dana pokojnog nam bloga Sisala Vesla. U međuvremenu je došlo do još jedne velike tragedije. To jest, stigao je 8. mart, međunarodni dan žena i jedan od najtragičnijih dana koji se obeležava svake godine na našoj planeti. Danas ćemo pogledati taj dan malo sa marketinške strane i porazmisliti šta on stvarno obeležava, te malo zaviriti u tzv. feminizam i “jednaka” prava.
Da ne zalazimo preterano u istoriju, samo ćemo preći činjenice u kratkim crtama:
- To je međunarodni dan žena koji je pokrenut od strane socijalista i zakletih levičara u Evropi pre tačno 99 godina.
Da li možemo malo da zastanemo i razmislimo šta se to sve promenilo u međuvremenu? Kakav je bio položaj žena tada? Kakav je sada? Aj’ sad drugu stranu medalje – Kakvo je društvo bilo tada? Da li sada zdravije ili nije? Gledam kako se svaka generacija čudom čudi na ponašanje i manjak principa i morala međ’ pripadnicima njima mlađim generacijama. Naravno kad se polako uklanja stub oslonac društva – žena u kući. Jeste, rekla sam ŽENA U KUĆI. Tu joj je mesto. Alo, smirela devojke. Aj’ prvo mućnete glavom, a znam da je imate itekako, pa onda zinete. NISAM rekla da žena ne treba da bude zaposlena ako to želi. NISAM rekla da žena ne treba da ima pravo glasa. NISAM rekla da ženu ne treba poštovati. Eto, šta vas je taj 8. mart naučio – da se stidite prirodnog položaja žene u društvu. Nekima od vas je degradirajuće da budete majke, supruge i da održavate topli dom? Nema važnijeg ni težeg posla od tog. To je pravi i najbolji način da žena utiče na svet oko sebe, da doprinosi društvu i dovodi do bitnih društvenih promena.
Svi veliki vladari, naučnici, vođe u istoriji su bili na neki način pod uticajem jake i pametne majke. Svi do jednog. Ričarda Lavlje Srce, jednog od najcenjenijih vladara Engleske je rodila, odgajila i obučavala nadaleko čuvena Eleonora od Akvitanije. Znate one taktike koje je koristio u Krstaškim ratovima? Mama ga to naučila. I Tesli da nije bilo mamice, mogao bi samo da sanja daleku Ameriku dok tati izigrava crkvenjaka u Smiljanu. Elizabeta I je imala jakog oca kojeg je jedva viđala, pa nemojte mi je reći da njena obezglavljena majka nije uticala na skoro punih 45 godina vladavine Dobre kraljice Bess.
S druge strane, većina serijskih ubica, amsovnih ubica, pa i sam gos’n Hitler su imali ili patološke odnose sa majkom ili je nisu ni imali. Mislite o tome.
Idemo dalje
- Glavni akter u uvođenju tog dana je bila Klara Cetkin (Clara Zetkin).
Pokojna nam Klara, premda je imala i neke kvalitete za poštovati, je bila ultra-levičarski nastrojena i aktivno se bavila politikom. Što bi rek’o moj miljenik čika Winston Churchill – imala je sve vrline koje mi se ne dopadaju i nijedan porok kojem se divim. Baš joj fala. Jebala vas Klara Cetkin. Da je danas živa baš da vidim šta bi rekla na lezbijske marševe za ženska i LGBT prava koji se organizuju po savremenom svetu. Sazvala bi konferenciju za štampu da vas sve pljune po sred čela.
- Taj dan koriste mnogo feminističke organizacije za borbu za žensku ravnopravnost u društvu, što je najčešće u direktnoj vezi sa jednakim pravima za SVE ljude.
Da vam izvedem prostu formulu:
Feministkinja = ektremista
Šovinista = ekstremista
Ultra-levičar = ekstremista
Ultra-desničar = ekstremista
Borac za Džihad = ekstremista
Ekstremista = primitivni ignoramus
(Zadatak je da dokažete da rezultat nije tačan. Pobednik dobija nagradu – da me poljubi u dupe.)
Dakle, kao i sa Coca-Colom, marketinška kampanja koja je pokrenuta pre skoro 100 godina da postigne ko zna šta (a najmanje je bila za ženska prava, najviše da promoviše političku karijeru gospođice Cetkin), vas još uvek drži. Bogme, svaka čast teta Klari, jeste vas za’ebala i to žestoko.
Dešavalo se da me prozivaju da sam prva “šovinistkinja” u istoriji, a često se i sama izjašnjavam kao anti-feminista. Realno nisam ni jedno ni drugo. Nisam ni anti-establishment. Ja sam bre anti-sve. Bogu fala imam glavu na ramenima i, na moju veliku žalost, mozak u toj glavi. Sama proverim podatke pa porazmislim. A znam dobro i istoriju moje familije. Jedna baba je završila jedan fakultet, pa onda bila među prvim ženama u Kraljevini Jugoslaviji da diplomira i na višoj sportskoj, pa dobila stalno radno mesto kao profesor fizičkog u VI beogradskoj (muškoj) gimnaziji gde je kasnije bila profesor Istorije, u međuvremenu udala se, rodila troje dece i podigla tri profesorska kredita da sazida kuću na Zvezdari. I sve to do 1939. godine, odnosno pre nego što je imala pravo glasa. Zakon ju je tretirao kao starijeg maloletnika i za sve joj je trebao potpis njenog supruga. Deda je bio daleko od papučara. Naprotiv, ceo život je proveo u Ministarstvu saobraćaja, uglavnom kao neki inspektor za neke pruge i slično, aktivan u humanitarnim akcijama za decu posle rata i sve vreme okupacije je bio na spisku za streljanje. Baba ga je neizmerno volela i umrla brzo posle njega. Ali za života, kad Milica kaže, “Petre, potpiši”… čik pogodite – Petar potpisuje, ljubi ženi ruku i ne pita šta je potpisao.
Druga baba je završila tek 4 razreda osnovne škole i posle završila neku žensku školu pa imala neko zvanje VK kuvara. Sa tim je uglavnom obučavala šefove kuhinja većih hotela i slično. Deda je otišao među prvima na ratište i proveo sve te godine u vojnom logoru pošto mu je cela četa bila uhvaćena. Nijedno pismo nije stiglo za to vreme, a najstariji sin joj je takođe bio na ratištu. Ostala je sa mlađom kćerkom i sinom sama u okupiranom gradu u Šumadiji i rekla – neće da može. Volontirala je da se pridruži vojsci i bila kuvar na frontu. Pre rata, deda je umeo da joj uputi po koju vaspitno-popravnu. Posle rata, kad se vratio kući i pomogla mu je da mu se odseku prsti na nogama zbog promzrlina, nije smeo poreko da je pogleda. I stariji sin se vratio živ sa ratišta. Zvanično je bilo tri ratna veterana u kući koja ima samo dve odrasle muške osobe. To nije smelo da se ne poštuje.
E sada ćete mi reći, “Ali nije svima bilo tako.” I u pravu ste – nije. Bajka Milicinoj sestri nije bilo tako. Tetka Seka je bila nešto starija “devojka” kada se udala za Čika Miću, imućnog trgovca iz Beograda. Moja draga mi majka, inače feministkinja koja je ceo život provela kao domaćica pored muža koji je dobro zarađivao, je više puta pokušala da me ubedi u grozotu tadašnjeg neravnopravnog položaja žena. Pričala mi je kako se tada u Beogradu za prednji deo tramvaja, gde se sedi, karta koštala 2 dinara, a za zadnji, gde se stoji, karta koštala jedan dinar. Kada je išla sa suprugom, Čika Mića je plaćao dve karte od po dva dinara za sedenje. Kad je išla sama, jadnoj tetka Seki je suprug davao samo dinar za tramvaj. Sigurno joj je bilo mnogo teško da stoji u tramvaju kada ide da se prošeta do grada, pa još isto tako mora da se vrati u svoj topli raskošni dom (koji, btw, održavaju jedna devojka, kuvarica i konjušar). Srce mi se cepa od žalosti. Not.
Da skratim priču (znam, prekasno je za to) – prava su nešto što se zaslužuje, a ne nešto što se dobija. Ako želite poštovanje, to vam nijedan zakon ni ubeleženo pravo neće pružiti, već samo vaša volja i rad. A i kad dobijete to što želite, uz svako pravo ide i odgovornost i obaveze. Hoćete jednaka prava? U redu. Onda da damo očevima opciju da uzmu porodiljsko, a mame nazad na posao čim pre posle porođaja. Ne morate da ostajete kod kuće da bi dojile bebu i ostalo. Zahvaljujući modernim uslovima, ne samo da su tu razne zamene za nedajbože, već možete i da ostavite par tura svog mleka kod kuće da suprug nahrani bebče. Nek’ bude pravi otac, dozvolite mu to. Ipak smo jednaki. A kad smo već toliko jednaki, da li znate da će uskoro biti moguće da tata i rodi dete. Ma nek’ rodi on troje, a vi jurite karijeru i brinite o svemu tome. To će biti prava jednaka prava.
E, pa znate šta? Ja ne dam! Ne može niko da rodi moje dete osim mene. I neće niko da hrani moje bebče osim mene. I meni, kao ženi, može da prođe ono što ni malom detetu ne mož’ da prođe. I ne dam to. Ne dam jednaka prava, jer moja prava su samo moja i ne dam ih! I vrati mi moje krpice! Ne dam moje! Ne dam i kraj!
I šta će meni uopšte pravo glasa kad mogu bar desetoricu da ubedim da glasaju onako kako ja hoću? Ovako se samo mučim kad moram da odem do izbornog mesta, a uvek ubodu izbore kad je neki kijamet ili dan za plažu. Ne dam ni glas. I tačka. Srečan vam bio taj jebeni 8. mart.
Neuobičajeno glupo i besmisleno. Sramota me je što postoje žene kao što si ti. Ajd zdravo, ne vraćam se na ovaj blog nikada.
@Duchesse
E neka si mi rekla! Inače… blog je umro… bilo bi malo kinky i da se vraćaš o_O
Ako me nešto oduševljava kod tebe to je to što od gomile tvojih stavova (ne samo prikazanih u ovom postu), jedan deo se u društvu smatra izrazito konzervativnim, a drugi deo izrazito liberalnim
To sam primetio još samo kod sebe i kod jedne ili dve osobe tokom svog celog života 
Muško-ženski odnosi u “konzervativnoj” porodici su rezultat najobičnije praktične podele rada. Žena ne treba da menja sijalično grlo kad crkne. A, s kakvim sam sve muškarcima cimerovao, odgovorno tvrdim da muškarcima treba zabraniti da peru sudove, samo još veće sranje naprave
A, zvučalo to kao predrasuda ili ne, generalno žene jesu pažljvije i praktičnije, naravno da, dok muškarac zarađuje novac, žena treba da bude ta koja, makar okvirno, određuje kako i na šta će taj novac da se troši. (pod pretpostavkom da živimo u normalnom društvu gde muškarac može sam jednom platom da izdržava celu porodicu)
Problem je što čim neko spomene da je žena stub porodice i kako joj je primarno “radno mesto” u kući, odmah svi ospu paljbu kako ti tvrdiš da žena ne treba da se školuje, radi, ima pravo glasa, vozi (mada je sve to podložno diskusiji), bez da imalo lupe glavom i zapitaju se da li između tvoje tvrdnje i njihovih zaključaka zaista postoji uzročno-posledična veza.
@SadClown
Odličan tekst, odlična misao.
Hm, nedavno mi je jedna prijateljica rekla nešto u stilu da sam “jedan sklop najvećih kontradiktornosti”. Jbmliga, tako vidim stvari. Ne vidim crno-belo, kod mene radi technicolor. Samohrana majka koja je protiv polne ravnopravnosti. Biseksualka koja je protiv istopolnih brakova i sličnih zakosnkih ravnopravnosti. Liberalni tradicionalista. Poštujem tuđe stavove ali odbijam da se stidim ili izvinjavam za svoje stavove. To, i još mnogi, su moji lični stavovi. Daleko od toga da treba svi da ih prihvate. Ali insistiram da ih svi poštuju kao moje.
Ja samo da ti potpišem ovaj RIP post i da ponovim još jednom, n-ti put: jeb’la vas Klara i ravnopravnost da vas…zbog iste smo i došli dovde dokle smo došli, devojčice agresivne, dečaci feminizirani… sve manje je muškaraca koji se ponašaju kao muškarci, sve više je žena koje su prisiljene da deci budu i otac i majka, da rintaju kao mazge jer nema ko drugi, polako preuzimaju ulogu…bojim se da vrlo brzo ne dodje do zamene uloga…pogledaj današnje klince: mojoj komšinici stiže poruka od školskog druga kojeg je istabala na odmoru “Ti misliš da te se ja plašim? Nemoj da pozovem starijeg brata.”…misliiiim…NJEMU neka sutra da bude ŽENA? Nemojmo se zajebavati.
Ne mogu a da ne dodam nešto što sam već jednom pokušala da objasnim na nekom forumu, a tiče se braka:
Feminizam je, pored onog suštinski važnog i dobrog, a to je pravo na mnogo toga, doneo ženi nešto što joj uooopšte ne treba: preopterećenost. (ovde sad sledi salva sočnih psovki zabranjenih na forumu)
I umesto da uživa u nekim stvarima koje su, po mom mišljenju, apsolutno neophodne svakoj ženi, da bi se osetila kompletnom i kao supruga, i kao domaćica, i kao majka (ona koja naravno ima to zadovoljstvo da gaji decu), primorana je da sve radi polovično jer od posla ne zna kud će pre da se dene. I nit’ gaji decu kako treba, nit’ uživa u braku, nit’ u poslu, nošta bre.
Radi kao mazga na poslu, dođe kući i nastavlja se, deca traže svoje, muž traži svoje…ona izgubi pak svoje vreme koje bi trebalo da ima, utopi se polako, postaje nezadovoljna sobom, to potom prenosi na druge….i začarani krug.
Ovde, naravno, govorimo o ženama koje ŽELE da budu u braku.
Retki su danas slučajevi gde su partneri zadovoljni brakom. Nekom je uvek nečeg premalo. Ili previše. Premalo novca, prevše obaveza…utiče na brak kao takav. Iz ma kolike ljubavi da je sklopljen.
Jedino neizmernom količinom tolerancije brak danas može da opstane. Jer za razvod je lako naći razlog.
Idealno bi bilo da živimo u društvu u kom je ženi omogućeno da bira hoće li raditi ili isključivo brinuti o porodici, a muškarcu omogućeno da zaradjuje dovoljno da može od toga da izdržava svoju porodicu. Njima uooopšte nije lako. Naprotiv, mislim da im je danas teže: mora da se bori za svoje mesto pod suncem (posao kakav god), mora da gleda ženu sa kojom mu uooopšte nije jasno šta se dešava jer se maaalko zamenile uloge, mora pri tom da pokuša da bude alfa mužijak, jer, po prirodi stvari, biologija nalaže da samo takvi opstaju međ’ ženama, je l’…Da je na ovim prostorima moguće da muškarac bude pater familias a da ne grize goozicu što od svoje plate ne može deci užinu da kupi, a žena mu zarađuje, primera radi, tri puta više od njega, svima bi nam lakše bilo. Ne zbog para, već zbog osećaja. Kako da se on oseća kao muškarac ako ne obavlja funkciju koju mu je dao Bog/Darvin, svejedno?
Tada bi se i mi osetile više kao žene, i oni više kao muškarci.
Ovako nastaju generacije kod kojih se, lično mislim, ta svest o primarnoj muško/ženskoj ulozi u hetero zajednici u potpunosti gubi…devojčice postaju agresivnije, dečaci povučeni…nešto debeeelo ne valja.
@Šapke
Srbija 2010.:
Večina žena vapi da nađe muško koje je “osetljiv na njene potrebe, ne boji se da pokaže emocije, nežan, romatičan, otvoren na razgovore, pun razumevanja…” Nađe baš takvog. 6 meseci kasnije: “Jbt, kakva pička. Pa neću ceo život sa papučarem da budem!”
Većina muškaraca traži ženu koja je “sposobna, aktivna, jaka, spontana, jasno govori šta misli i ne očekuje da joj čitaš misli, ne kuka…” Nađe baš takvu. 6 meseci kasnije: “Jbt, kakva lajava kučketina. Ko joj je, bre, rekao da će ona da odlučuje o svemu?!”
The End
Jes’ vala.
Šapke traži samo alfa mužjaka.
Samo?!?:)
Samo da vam kažem (@NikiBGD i @SadClown) – nemate bre pojma!
Prava se ne zaslužuju. Dalje neću ni da raspravljam.
@SadClown – uopšte mi nije jasno kako to da nisi upoznao nikog ko tako razmišlja kao ti ili Niki (nju si ti apostrofirao, ja ne vidim neku sličnost); to je većinski stav ovog društva. Ja da dodam – na žalost.
@dijica
Na ovo mogu samo da kažem: Yeah, what she said!
E, vala, @dijica ne bi bila @dijica da ne ostavi neki dijicizam na blogu!
@Šapke
Au, sestro… pa mi tražimo isto. Jedino rešenje je da podelimo teritoriju. Javnimi se da popijemo kafu i napravimo Magna Cartu. Naravno, i @dijica je pozvana, osećam da ćemo i njoj morati da odvojimo deo teritoje. E, samo da vam javim odma’ da su Brazil i ti tamo krajevi moji!
čudno da jedna devojka, da kažemo sasvim dovoljno emancipovana za današnje vreme (piše blog, verovatno ima završenu neku višu školu, bla bla) može da bude toliko plitka i da ne shvati poentu ovog teksta…
pa ako sam ja muško shvatio da neke žene ne žele da im se natura samo jedan (1) dan u godini kao “njihov” dan kad će se osećati posebne i dostojne, a ona nije, onda za nju i nije ništa bolje neg’ da se sa tvojom baba Sekom, pod ruku zajedno, vozi u delu za stajanje…
PS: @NikiBGD: Što se tiče ovih želja, Dizni je kriv za sve
@Dejan
Mojne se nerviraš. Mudrom/oj je i jedna reč dovoljna. Nekima ni tomovi argumenata – jok.
Kojoj je stalo do tog jednog dana godišnje, sa sve karanfilom, neka joj ga. Ostale imaju svih 365. Možda bez karanfila, al’ s mnogo čega drugog, lepšeg, nežnijeg i važnijeg…
Mmmne, moj prvi pasus se ne odnosi uopšte na ovaj post nego na tu njenu osobinu da ima gomilu stavova koji mnogima deluju izrazito kontradiktorno. Tu sam povukao sličnost između mene i nje, a ne između naših konkretnih stavova
A što se tiče same tematike ovog posta, da, slažem se sa tobom kad kažeš da se sa time veliki broj nas slaže
E, pošto smo se svi, sve u svemu složili, u čemu god, aj sad po karanfilče, i u kafanče!
Živeli! I mi i 8. mart! 
Moram i ja da se potpišem na wall.
Šta je? Nema me više na FB, ali je lingo ostao! 
Elem…
Niki, ženo, sestro, majko, blogerko, tviterašice.
Poštujem tvoj stav, mada moram da priznam da se baš i ne slažem sa njim. Vidi, ja mogu da govorim samo sa svoje tačke gledišta i moram da ti priznam par stvari.
Prvo: imala bih ogroman problem kada ne bih imala pravo glasa, i kada bi me zakon i država tretirali kao delimično poslovno sposobnu osobu. To što ja ne glasam – to je sasvim druga stvar, ali notion da živim u zemlji u kojoj se ništa ne pitam, i da mi za svaki potez treba dozvola supruga, kao da sam neki retard kome treba staratelj (bez namere da uvredim mentalno hendikepirane osobe) – to je ono što me užasava.
Drugo: i dan danas imam ozbiljan problem što kolega koji radi isti posao kao i ja, koji ima isto staža kao i ja – prima veću platu. I dalje imam problem što mlada ženska osoba koja želi da se zaposli mora da prođe torturu tokom job interview-a glede njenih potencijalnih ambicija da jednog dana postane majka.
Da me ne shvatiš pogrešno, biti majka je nešto najlepše. Možemo raspravljati o tome da li je zaista tačna ona stara da se “žena ostvaruje u životu samo kroz ulogu majke”, ali mislim da si propustila jednu bitnu stvar: nije svaka žena majka.
Daće Bog, jednog dana ću i ja biti majka i neću mariti za neke stvari kao što su pravo glasa, koje deluju trivijalno u poređenju sa majčinstvom i porodicom, ali do tada: hoću da se pitam. Hoću da zarađujem. Hoću da učim, da se usavršavam. Hoću da postignem nešto u životu. Pa čak i onda, kada postanem majka, neću da suprug ide sa mnom u banku da bih otvorila pišljivi tekući račun ili podnela zahtev za dozvoljen minus.
E, u tome je, po meni, značaj 8. marta. Ne u karanfilima i ružama. Još manje u pokretima za LGBT prava. Poenta je u ideji da možeš sa svojim životom da uradiš ono što želiš. Da budeš pravnik, doktor, vojnik, pekar, apotekar, doktor nauka, fizičar, majka, nerotkinja, da raspolažeš svojom imovinom kada i kako želiš… Koliko je ta ideja danas aktuelna, to je već druga stvar.
Ali je veoma važno da svi mi imamo jednake šanse. Sve drugo zavisi od nas samih.
Pozdravčić!
Poenta dana zena je aktiviranje zena da grizu za radom… Ne postoji jednakost ni medju muskarcima a kamoli izmedju polova. A sistem se svodi na profit, na podelu na bolje i losije, na vise i manje, jednom recju na merenje svega pa prema tome jednako ne postoji. I dok je nas ljudi postojace borba za neka prava na osnovu nekih jednakosti, koje ce se menjati onako kako jacem u toj jednakosti odgovara
pa nema smisla pricati da je necija borba bila ovakva ili onakva… borba je borba i legitimna je, kao i stavovi… Na kraju ostaje samo pristojnost, a i to se menja… Relativnost je prava rec, cuvajte zivce 
Poz.
@Džejn
Sis, više bih volela da ovaj razgovor vodimo u čet’ri oka i uz kafu. Biće valjda i toga, ali sad moram par stvari da kažem, bet da zalazim duboko u tematiku koja uopšte nije crno-bela.
Za odricanje prava glasa mislim da je svima jasno da sam hiperbolisala. Ja da se pitam, i starijim maloletnicima bi dala veća prava, a i veće obaveze. Htedoh samo da naglasim da poštovanje žene kao punopravnog i cenjenog člana društva zavisi od zasluge daleko više od bilo kakvog zakona ili propisa. A dešava se i da žene pod parolom jednakih prava zloupotrebljavaju i svoj položaj, i ono što im je bogom dano, pa i ta prava. Recimo da se žene u kancelariji okupe, gledaju i komentarišu zategnutu mladu guzu novog kolege – na to se generalno ćuti. Muški kolektiv u ofisu to da uradi – nedge bi ih samo mrzeli, negde ih tužili, a negde se pak i služe zatvorske kazne za to i manje. Daleko od toga da mislim da ti ne zaslužuješ istu platu kao tvoj kolega na istom radnom mestu. No, ako tražimo ravnospravnost, da li i on dobija 6 meseci do godinu porodiljskog kada mu se rodi dete ili ti pristaješ kao žena da se odrekneš svo prava na porodiljsko? Niko ovde nije ni bolji, ni lošiji, ni manje ili više vredan – ali nismo ravnopravni i ja nisam spremna da se odreknem onoga što je potrebno da bismo sme smatrali ravnopravnim..
Naravno, nije svaka žena majka, ali većina jesu, a ovde je reč o večini. Čast izuzecima. O pitanjima koja se postavljaju na razgovorima za posao i slično možemo zaista uz kafu pa da ti ispričam kako to što sam samohrana majka vrlo ima veze sa tim što sam freelancer. Sve je meni to jasno i svašta sam prošla. Pa tek sada čvrsto stojim iza gore iznetih stavova. “Borba za ravnopravnost” je baš ono što nam oduzima neka druga prava. I ne dam da mi se oduzme punopravna pravo na ulogo majke i uživanje u istoj koju mi društvo redovno ugrožava. Najveći problem je u tome što se ne ceni ta uloga. Ko ima najmanju (takoreći nepostojeću) platu za najteži posao? Ne samo majke, već i svaki samohrani roditelj.
Kao što rekoh, tema je daleko od crno-bele. Valjda ćemo imati prilike da pričamo nekad o tome, volela bih dalje da čujem tvoja mišljenja. :*
Da, tema je fakat za “živu” priču, ne za blog.
Ali samo da se dopunim – a to sam već pomenula ranije na svom blogu: žene i muškarci ne mogu biti ravnopravni. I ne treba. Ali zakon bi morao da omogući i onim ženama koje trenutno (ili uopšte) nemaju “porodične” ambicije da se iskažu u svim onim poslovima prema kojima gaje afinitete. Ali čim žena postane majka (ili je na putu da to bude), interes društva mora biti i interes majke. Skraćeno radno vreme, više dana odmora, plaćena odsustva i td. Samim tim, interes društva mora postati interes države (nominalna “borba protiv bele kuge” – mo’š misliti), a kada to postane državni interes, država će već naći načina (maksimalnom pravnom zaštitom majke, samim tim i porodice) da privoli poslodavca da profit stavi na drugo mesto…
No, o tome ćemo nastaviti uskoro na nekom BG TweetUp-u.
Za taj razgovor uživo računajte i mene, jer ako krenem ovde, plašim se da će izlaziti kao trotomno izdanje:*
Niki oduševila si me
Danas sam takodje pisao o tome da ženama želim da završe u kuhinji i da se konačno emancipuju, one koje to još nisu stigle da učine. A reakcije na fejsu..uhh..ukapirah ja da se to još ne smije tako raditi..ovaj, smije, ali čudne su te frustracije i nedostatak inteligencije (btw zašto ljudi i žene najviše mrze kad im se kaže da nisu previše inteligentni? Ja znam da ja nisam, i ne pravim frku oko toga). Žena koja ode u kuhinju, stavi kecelju i svima jasno poruče da mogu da joj ga popuše-je kraljica
so as you 
Mislim da je dobro i poredjenje sa majom the first-om. Tad se kao praznuje rad i radnici. Bullshit!!! Gomila političarske gamadi koristi (najčešće) fin proljećni dan kako bi se slikali pored debelih sindikalnih poltrona, dok oni pravi radnici, jadni i poniženi, gledaju kako da daju neki džeparac klincima da odu negdje na izlet.
I da pokušam da rezimiram: zaista mi pašu dobre žene, pametne žene. Bolji su ljudi od muškaraca, prijatelji su, ljubavnice su, ljubavi su, sestre su, majke su. Face su. Ali, ima i ženskih debila koji jednostavno svojom glupošću čine sve da učine nemoguće i vrate vrijeme unazad, kad su žene bile bića drugog reda.
Ovde moram da se umešam! Kakve veze ima porodiljsko odsustvo sa platom Džejninog kolege i njenom?! Ne samo da sve žene nisu majke, nego neke nisu u stanju da to postanu, čuli ste za sterilitet valjda?! Da je to moj slučaj na primer (valjda nije, za slučaj da rešim da sutra budem mama
), i da čitam ovu raspravu najmanje bih se zaplakala, ako ne bih baš otišla da se besim o neko drvo po ovoj ‘ladnoći. Kao žene, mogle bismo da budemo malo nežnije prema vlastitom polu.
Nemojte se ljutiti devojke na mene, ali ja ovde vidim problem u prihvatanju vlastite ženstvenosti, otuda se maše stavovima koji bi bili sasvim uobičajeni da ih je izrekao neki muškarac. Po mogućstvu sa Balkana. Još bolje, sa juga Srbije.
Kao da je problem reći JA SAM ŽENA! I ovo su moji interesi! Dosta pajtašenja sa muškarcima! Može to i bez toga! Pitajte moje drugare, rekli bi vam da sam “drugarčina”
Auuuu….sta ti sve napisa tu …gde sad da prosipam bujicu argumenata na “pokojnom” blogu
U dosta stavki bih se slozila sa onim sto je Dzejn vec napisala u prvom postu.
Medjutim, dva pojma se i u tvom postu i u vecini komentara mesaju a to su jednakost i ravnopravnost. Muskarac i zena nikada nece ( i ne treba) da budu jednaki. Ali RAVNOPRAVNOST podrazumeva pruzanje jednakih sansi uz uvazavanje razlicitosti.
Sa druge strane upravo pogresne predstave feminizma su dovele modernu zenu do ovog histericnog stanja podvojenih licnosti u kome vecina savremenih zena zivi pokusavajuci da bude vece musko od muskaraca i uz to izbalansira i spomenutu “tradicionalnu” ulogu. Sustina ravnopravnosti je da zene budu priznate zbog onoga sto one jesu i ravnopravne uz svo uvazavanje razlicitosti, a ne nasilno svrstane pod iste sisteme vrednosti kao muskarci uz odrzavanje patrijarhalne uloge i presiju da moraju SVE.
Sto se tradicionalne uloge tice to je samo socioloska norma koja se polako rusi – na zapadu je vec uobicajenije da otac uzima porodiljsko bolovanje, ostane kuci i vodi brigu o deci i kuci isl, i da se teret vodjenja “kucanstva” ravnomernije deli. To nije neobicno niti nenormalno, nije bre meni prirodom dato da kuvam, spremam i mlatim usisivacem – samo poneki muskarci nisu navikli na to (a i rusi patrijarhalni koncept “muzevnosti” omg, a sta bismo mi bez toga!).
E bas zato, zato sto je trenutna pozicija zene (u tome se potpuno slazem) daleko gora nego sto je bila u patrijarhalnom sistemu jer sada preuzimamo duplu ulogu, BITNO je baviti se problemima zenskog polozaja u drustvu. Stvari se nece vratiti unazad i kako je bilo nije ni bitno u krajnjoj liniji – bitno je sta ce biti nadalje. A ja zelim i da moja cerka sutra zivi u drustvu u kome ce njenom partneru (ako bude musko, jel
) biti sasvim normalno da teret porodice i odgajanja dece podeli sa njom, i da mi sin ne bude moron koji ce da izvali sve 4 i ceka neku nesrecnicu da ga posle istog broja sati provedenih na poslu opsluzuje.
@dijica
Aman, sis, nisam rekla da sve žene treba da budu majke, već ističem da trenutni sistem i bezmislena “borba” za neka “besmislena” prava ponidaštavaju uloge majke, domaćice i supruge. Ne učimo žensku decu da treba same da biraju, već ih učimo da treba da se stide nekih uloga (koje su, btw, sasvim prrirodne) io da pucaju na nešto drugo. A što se tiče onih koje ne mogu da rode, uvek ostaju izbori kao što je usvajanje, AKO to žele – znaš koliko se žena boji da napravi taj izbor? Neke iz finasijksih razloga, a neke baš zbog stava društva – kako to žena BIRA sama da gaji dete? Pa zašto ne nađe muža? Ili bolje je da radi i gradi karijeru ako već nema ni kučeta ni mačeta (citiram izjavu poznanice od pre par godina…). Jednaka prava bi značilo i da muškarac može da izabere da želi da bude otac, roditelj, da usvoji dete sam ili preuzme brigu o svom detetu i sedi kod kuće a da ga društvo ne gleda popreko. Muško kad sedi kod kuće i čuva decu, kažemo da je bezposleni lenjivac. Tako mnogi danas kažu i za full-time majke i domaćice – sedi bezposlena kod nuće dok su deca u školi. Eto vam ravnopravnost. Ja sam baš za slobodu izbora. Zašto, kao jaka i pametna žena, da se stidim toga što bih radije IZABRALA da budem majka i domaćica nego da gradim neku karijeru? A, veruj, zaista bih radije to da budem, premda je najteži posao na svetu i plata je nula (bar novčano gledano). Jednaka prava za sve? Može. Ja biram da budem ono što ja smatram da jesam.
Napravismo gužvu na parastosu jednog prilično upokojenog bloga, Blog da mu postove prosti
Još bolje je, što koliko vidim, niko ne shvata stvari lično, a to je i preduslov kvalitetne polemike.
@NikolinaL – Sve što sam želela da kažem, da sam samo za par minuta mogla da se uozbiljim i još da mi je tvoja rečitost, sve bih baš tim rečima rekla.
@Niki – Ako neko dovede u pitanje tvoje pravo na slobodu izbora, pošalji ga kod mene da mu uskratim pravo na slobodu mišljenja!
Upravo sam to pokušala da kažem, da se zalažem za društvo bez nametnutih uloga, gde se neće podrazumevati i očekivati ama baš ništa više od tek rođenog ljudskog bića do da bude čovek. A ono će već izabrati koja mu uloga najviše odgovara.
I nisu mene učili da se stidim uloge žene, nego sam se ja stidela videvši kakvu su mi ulogu namenili a da me ništa nisu pitali.
@dijica
Nemam sada puno vremena da nastavimo ovou priču, ali sam morala samo da udarim jedan veliki “like” na ovo što si primetila. Volim ljude sa stavom, pa i onda kad se ne slažu sa mnom. Kao što volim jake sagovornike, tako volim i jake protivnike. Sve mi se čini da se u mnogotome slažemo, ali iz različitih uglova, perspektiva, pa i razloga. Drago mi je da nas je pokojni blog nagnao da naše različite stavove iznesemo ovde i zaista se nadam da ćemo imati prilike da ovaj razgovor nastavimo uživo. Stojim iza toga da sam protiv 8. marta i onoga što taj dan propagira, ali da se zna da podržavam jedan žemski TweetUp! Ne bih imala ništa protiv i da to postane redovni pojava.
Ja sam za!
:-*
Stavovi koje Niki iznosi nisu kontradiktorni, ali ih se tako shvaća zbog navike trpanja osoba, stvari i ideja u kućice u našim glavama. Zašto? Zato jer je tako jednostavnije, ne mora se previše misliti. Osim toga i te kućice i etikete netko je već izmislio za nas. Problem riješen.
Ženska prava, muška prava, feminizam, maskulinizam i sve ostale moguće gluposti samo su optička varka. Idemo izmisliti još i pokret za prava plavokosih osoba, kosookih, osoba s velikim nosevima i za one koji četvrtkom ne mogu izgovoriti glas “r”. Izraz “suprotni spolovi” također je laž i prijevara jer među spolovima ima mnogo više sličnosti nego različitosti. Među jedinkama istoga spola moguća je ne manja razlika nego među jedinkama različitih spolova. Sjetimo se npr. Jarmile Kratochvílove i Edith Piaf.
Ako ćemo o pravima – prava za ljude općenito, bez obzira na razne podjele. Jednakosti ne može biti jer je biologija takva. Postoje superinteligentne plavuše i idioti koji su doktori znanosti. Neki mogu pretrčati 42 kilometra bez problema, neki ne mogu ni za tramvajem. Prava trebaju imati svi. Ljudi također moraju imati i pravo da se odreknu nekih svojih prava, ako to žele i ako im odgovara.
Znate li što je 3. studenog/novembra svake godine? Dan muškaraca. Naravno da vas većina to ne zna, a nije ni bitno jer je to obična kretenarija. Primjećujete li da razni Danovi samo još više unose podjela i razdora, umjesto da ih smanjuju?
Za kraj, pade mi na pamet nečija dosjetka o tome kako su mnogi brakovi gotovi skoro i prije nego što su počeli. Znate li koji je prvi simptom da vam brak ide u hurac? Kada vas partner više ne predstavlja u društvu sa “ovo je Nataša” već sa “ovo je moja žena”. Vrijedi i obrnuto.
Hm, meni se nekako cini da (ma kako iskarikirano u nekim segmentima zvucao tvoj post), ti zapravo jesi za pravo izbora i ravnopravnost ali ne vidis da savremeni “zenski pokreti” to zapravo i nude, vec da rade maltene suprotno ? Ili mozda gresim?
I ja bih rado na jedan zenski Tweetup, taman ga vi “ustanovite” dok ja pristignem u vase krajeve u junu..
Ženski TweetUP? Oooo, daaaaa. Ovde se ima sa kim kulturno polemisati. A bLoga mi i družiti.
@NikolinaL
Hm… i da i ne. Da pojasnim:
Da, jesam za slobodan izbor. Ne, u ovom postu se ne radi o tome.
Ovde je reč o tome da 8. mart propagira jedan koncept (i to pitanje kakav) koji je nekad možda i bio za neke na mestu i potreban. I reč je o tome da se poštovanje zaslužuje i sobom nose nove obaveze, a to poštovanje nema veze sa 8. martom. Ako želimo promenu na bolje, vreme je da se pravi novi koncept. I da, smatram da je taj i njemu slični pokreti više doprineo degradiranju postojećih uloga žene u društvu i zajednici nego bilo kakvim pozitivnim promenama. Lepo si rekla, sad radimo duplo. Međutim, u postu nije reč ni o tom duplom poslu, već o omalovažavanju gore pomenutih uloga. Neke žene neće da kuvaju, neke ne žele da budu majke, ne osećaju se dobro u tim ulogama. Ali zašto sam ja manje vredan član društva ako volim da kuvam i biram da budem majka. Iskreno? Meni ništa slađe nego da prevedem pola dana u kuhinji (priznajem usisivač ne volem, a ni peglu), da napunim trpezu i gledam sa strane kako moje dete, porodica i društvo jede. Ja to VOLIM. Mene to ispunjava. Volim i da menjam pelene, uživala sam u trudnoći, volim da teglim decu sa sobom i da mi skaču po ganglijama i pište po kući ceo dan. To je moj izbor. Ne prihvatam da se to omalovažava i smatra “bacanjem moje pamenti i talenata” (opet citiram nekoga iz RL). To je srž onoga što sam napisala. I odbijam te uloge da delim sa muškarcima. Od kada živim sama, ni majka mi nije ušla u kuhinju, a kamoli muško. Možemo da podelimo neke poslove, može i da mi pomogne s vremena na vreme u kuhinji, ali kad sam ja u njoj. Inače, kuhinja je MOJA. Zašto zbog toga da mi se pripisuje po defaultu da sam slaba ili nedovoljno sposobna/pametna da radim nešto drugo?
Isto tako, i pored sve moje pameti i sposobnosti, kad je muško prisutno neću da sipam sebi piće, neću da otvaram flašu vina, neću da menjam gumu na kolima i neću da teglim svoj prtljag. Sve ja to umem, ali kad je muško prisutno, to oni rade. Nisam ja protiv toga da se ženama stvore bolji uslovi za neke stvari. Samo nisam voljna da žrtvujem neka žesnka prava da bi se postigla ravnopravnost. Ne tražim da se drugi slože sa mnom, samo tražim da se moje poštuje i ne dira. Ovde mogu da kažem šta mi je na pameti i moji najbliži znaju i poštuju moj stav – u poslovnom okruženji i u javnosti kada mi se čestita 8. mart, jatreba da klimam glavom, osmehnem se i kažem “Hvala”. Od silnog poštovanja ženskog roda, ja sam prisiljena da izigravam poslušnu ženicu od pre 2 veka. Jer mi je to moderno društvo nametnulo. Ja sam žena, dakle po većini ja moram da se slažem sa svim što predstavlja 8. mart? Baš zato što nisam od pre 2 veka i što imam pravo na svoje mišljenje i stavove – baš zato me neki gledaju popreko danas. Kako god da se okrenem, dupe mi je od pozadi, ne valjam ni ovima ni onima.
Btw, Nikolina, nadam se da znaš da ne bih sve ovo ni pisala da ne poštujem i tvoje stavove i da mi nije stalo da razmenimo mišljenja. Poštujem i veoma cenim svaki tvoj komentar i posetu, ovaj ponajviše. Čisto da naglasim :*
Još jednom moram i na osnovu tvojih postova da dodam – drago mi je da nas ima ovoliko sa različitim i čvrstim stavovima, da nijedan nije manjkav ili bez osnove, već trodimenzionalan i valjano promišljen. Žene su me prijatno iznenadile svojim promišljenim argumentima bez trunke ljutnje, a muškarci hrabrošću da se oglase. Feeling the love! Možda se ipak i nađemo na nekoj funkcionalnoj sredini.
Draga moja Danice, alal ti vera
Ja sam majka trogodisnjeg djecaka, uglavnom sam u kuci gdje cistim, kuvam i ucim jer sam i apsolvent Pravnog fakulteta! I ne mislim da su bolje od mene one koje bjeze od kuhinje i radjanja. To kad-tad dodje, ja sam u prednosti. Pozdrav svima
@bogdanajankovic
Moje duboko poštovanje što si se mlada latila dva najteža posla na svetu, a pritom i nastavljaš da radiš na sebi. Želim ti sav uspeh na fakultetu i, ako izabereš da se time baviš, u poslu. Ali ti DALEKO više od toga želim da to tvoje malo čudo zna tačno ko mu je majka i kakvi su joj prioriteti – biće bolji čovek zbog toga, sa ili bez tvoje fakultetske diplome.
Veliki pozdrav!
@Šapke
Da, da. Ovo je ekipa sa kojom bih mogla da popijem po koje piće! Dakle, organizujemo XXTweetUp čim pre. Y hromozomima dozvoljen pristup, ali ne verujem da će se usuditi…
@SoraZG
A zar nije Međunarodni dan muškaraca tamo negde 20-i-nekog studenog/novembra? Hm, moraću da proverim kalendar…
Ljudska prava su tek tema za polemiku. Ono što bi trebalo da su aksiomi se ne poštuje, a izmišljaju se neke varijavije na kombinacije. Poštovanje je osnova svega u životu i samo POŠTOVANjE. R-E-S-P-E-C-T, people, it’s that simple! Poštovanje prema sebi. Poštovanje prema svom poslu i svemu što radimo. Poštovanje za onoga sa kim delimo život na bilo koji način. Poštovanje za one sa kojima radimo. Osnovno poštovanje za svakoga koga sretnemo u životu. Ljudi su mi uvek bili čudna bića – Kad sretnu psa lutalicu na ulici, stanu i ukopaju se. Uz dužno poštovanje prema psu i njegovoj snazi i sposobnostima da ih rastrgne (a u većini slučajeva neće), stoje i čekaju da im se pas obrati sa svojim namerama i pažljivo gledaju da se što pre uklone psu sa puta. Za ljudsko biće koje sretnu nemaju to isto poštovanje. Na ulici ako sretnu čoveka koji im stane na put neće reći, “Oprostite, mogu li da prođem” ili “Izvolite, prođite vi prvi” nego frkću i sebi u bradu (ili glasno) kažu “‘Bem ti idiota, ne uma da hoda”. Za razliku od životinja, MI smo STOKA. Ne stidim se što sam žena. Stidim se što sam pripadnik najvećih parazita na planeti. Ali jesam. Koliko sam uspela sebe da svarim, toliko ću i druge.
@Poslednji Skaut
Ti si retko biće koje me često ostavlja bez teksta. jedino mogu da ti kažem – :*
Vidiš, na hrvatskom govornom području se spominje taj 3. 11. na Googletu, a na engleskom ovaj koji si ti navela… bit će da su naši sve nešto krivo kopipejstali…
@SadClown
I ja sam tako shvatila, sta vise prepoznala se (i ne zelim da objasnjavam vise nikom kako na primer mogu u isto vreme da budem intelektualac i vernik)
Kod NikiBGD me uvek “kupuje” sto s njom uvek znas na cemu si, ona svoje misljenje ne uvija u podobno, politički korektno – poželjnu, sto mnoogo ljudi na twitteru i u blogosferi (moj utisak, mozdrqa gresim dusu) cini da bi se upodobili vladajucoj struji misljenja.
S tekstom se delimicno slazem, u delu da je proslava 8. marta u mojoj svesti asocijacija na sindikalna opijanja i privatavanja drugova i drugarica, i omrznute nam karanfile. Ha, komsije koji cele godine tuku zenu, uredno se taj dan pojavlju s fikusom u rukama…
Mnogo od onog sto NikiBGD prica je hiperbola, ali mi je jasno sta zeli da kaze. Ipak, to sto sam majka nije me ucinilo manje ili vise zenom, samo mi je jasnije do znanja stavilo koliko sam NERAVNOPRAVNA u odnosu na muskarce…
Dzejn je apsolutno u pravu, svasta na papiru imamoali u praksi ne, pa se bez obzira na ideje koje su na početku simbolisale 8. mart, one ostale prazna forma bez suštine. Kako što često ženski i feministički pokreti znaju ljudima da omrznu feminizam upravo jer se bave formom (kako ce neko da ih oslovljava na primer) a manje suštinom, ili se bave suštinom, ali na način koji manje ekstremnim osobama nije prihvatljiv.
Ako pogledate pozitivno pravo, mi smo faking beli medvedi pogledajte na pr.
clan 18 Zakona o radu ti zabranjuje da te poslodavac i PITA planiras li trudnocu, a kamoli sta drugo. Pa otkud onda majku mu one silne zene sto potpisuju blanko otkaze, ili im se servira beskonacno mnogo ugovor na odredjeno, ili kao moj sef kaze – cim smo vas primili, sirite noge i pravite decu. Nije nego …
Da zaključim, a u stvari sam veoma na tragu Nikolininog mišljenja – ravnoravnost kao JEDNAKE MOGUĆNOSTI da svako ostvaruje svoj život u skladu sa svojim potrebama i željama. Na pr, moja je stvar da li ću da radim ili ne, ali moram imati pravo da radim, moj je problem što sam zaposlena majka koja ima decu, to je moj izbor – mada bi država mnogl svakak oda uradi mnogo više na usklađivanju posla i roditeljstva, to nije strogo pitanje ženskih prava, već mnogo zalazi u domen sveopšte nebrige o deci i kada se na to dodaju ustaljeni šabloni porodičnog funkcionisanja, imate nervozne, preopterećene žene, kojima je u ruke gurnuto toliko uloga da su prinudjene da one budu nosioci testosterona kako bi sa svim tim izasle na kraj. Malo sam se toga dotakla ovde, ironicno naravno – http://piskaralo.com/2009/02/da-vam-kazem-nesto/
Ne treba mi JEDNAKOST, ja i moj muz nikada necemo biti jednaki, ali mi treba itekako RAVNOPPRAVNOST, i da me to sto nemam penis ne svrstava u manje vredne ni po kojem osnovu – a taj sablon kako zene treba da budu lepe, da trepcu i da budu jebane lepo je pre neki dan otelotvorio @PetarV (i doduse ispracen uz “aplauz” al na twitteru, u kafani bi za to dobio pivo)
Najgori problem za danasnju zenu i nije toliko taj otvoreni staromodni sexizam (budi lepa, glupa i trepci), vec ovaj rafiniraniji, moderni, koji porice da postoje ikakve nejednakosti, koji salje poruku “trazili ste prava pa ste ih dobili sta se sad zalite”, u kome je jedno teorija (i zakon) a nesto sasvim drugo praksa, u kome postoji nejednakost u vrednovanju, placanju, procenjivanju (a sve bazirano na stereotipima koji su duboko kulturoloski ukorenjeni i kojih nismo nekad ni sami svesni!). Dok se ti stereotipi ne promene (a menjaju se, samo uzece vremena i moramo da radimo na tome da podizemo svest o istima i uticemo na njih), nece biti nekih znacajnijih pomaka.
Sa druge strane, u poredjenju sa svim vekovima zapadne patrijarhalne civilizacije i zenske subordinacije u istoj, mislim da je ipak za samo 100 godina uradjen veliki korak napred. I iskreno zelim da verujem da je ovaj haos u kome se nalazi vecina savremenih zena samo prelazno doba i da ce u buducnosti rodne uloge biti drugacije rasporedjene & vrednovane