Naleteh večeras na vest o još nekom eksperimentalnom poduhvatu nekih tamo vajnih eksperata za neke tamo nove medije. Ma nije u tome bio problem. Štaviše videla ja da je to pokrenula neka malo veća organizacija koja se izgleda malo duže i ozbiljnije bavi takvim medijima u poslovne svrhe, pa k’o mlado majmunče krenem da otvaram bezbroj njihovih linkova da se informišem. Naravno, da bi posle mogla da se pravim pametna. *burp* Izvin’te vraćaju mi se ona Vesla od jutros. Gde sam stala? A, da. I tako ja Sisam Vesla – ovaj, ne – tako ja otvaram te linkove i primetim da ta organizacija ima pojedinačne sajtove za grane u preko 70 zemalja u kojima, izgleda, posluju. Lepo. I šta ću nego da kliknem i vidim šta rade na našem tržištu, je l’ te? Dabo’me.

Otvorim ja tako link i dočeka me fotka iste one nasmejane koreanke sa njihove prvobitne početne stranice. I isto ono meko trabunjanje za severno američko tržište. Samo na srpskom. Za “zapadni Balkan”. Sa sve prvom rečenicom koja glasi: “Od Valdorfa do Vol strita: Priča o uspehu kompanije…”. Keve mi, copy/pasteovala sa licinog mesta.

Ako ne vidite u čemu je problem, će vam objasnim časkom zašto bi trebalo da vam smeta – i kao potrošaču, i kao preduzetniku, i kao potencijalnom klijentu dotične kompanije, pa i svih ostalih koje rade isto što i ova cenjena kompanija. Sajt nije lokalizoval. A ni prevod nije lokalizovan. Rekoh LO-KA-LI-ZO-VAN. Ko zna šta to znači i kako se to radi, nek’ digne jedan prst. Da, onaj jedan. A ima vas znači? Drago mi da vidim.

Microsoft-ova notorna "lokalizacija". 5 za trud.

Lokalizacija je prilagođavanje sajta, kampanje, teksta, dokumenta i slično onom jeziku, kulturi i/ili tržištu za koje je namenjeno. Kada su gore navedeni primeri u pitanju to bi trebalo da ide obavezno uz samo prevođenje. Nedavno je bilo par sitnih kikseva i na našem tržištu zbog toga što ta prokleta, dosadna i nebitna (tako će vam reći većina “pametnih”) lokalizacija nije urađena. No, zamislite da se nemački Oktober Fest u Izraelu reklamira sa svojih 6 miliona posetioca, koliko imaju svake godine. Već vidim kakvu bi prođu imao u Tel Avivu sledeći slogan: “Oktober Fest: 6 million served every year. Join us!” Pa neki podaci, ma koliko bili pozitivni i istiniti, baš i nisu za svako tržište.

Na ovim sajtovima dotične nam kompanije sa ofisčićima u preko 70 zemalja, pevod je odlično tehnički urađen i dizajn veoma profesionalan, pa i prijatan za oko. Osim one koreanke, na primer, koja pokušava da mi se obrati na srpskom. Ovo govorim ne iz ugla nekoga ko se tek veoma kratko bavi tek delićem PRa, već kao prevodilac sa 13 godina iskustva i potrošač sa nešto više prakse – to je krajnje neozbiljno. Kao potencijalni klijent bi se osećala zanemareno, kao da mene i moje tržište takva kompanija ne shvata ozbiljno. Odmah mi se čini da bi tako ofrlje odradili i bilo koji posao za koji bi im možda platila da mi rade. Kao potrošač na ovom tržištu ne bih baš da slušam bilo šta što ta kompanija proizvede za sebe ili drugog, jer me ne fermaju dovoljno. Šta bre ova koreanka zna kako je meni ovde u Srbiji i šta ja hoću? Ma nek’ je i japanka ili filipinka svetle puti, šta to mene briga? Šta ti, sele, znaš o mom Balkanu? Bre?

Ta, sad već čuvena, kompanija tvrdi da se bavi “pružanjem poslovnih inovacija zasnovanim na informacionim tehnologijama”. A n’umete da prilagodite ni jedan .jpg tržištu na kojem bi radili, to jok? Pa da l’ da vam dadnem u šake da “optimizujete” IT rešenja za moje preduzeće, kao što tvrdite d’umete? Ozbiljno pitam. Nisam pametna, ja b’ da mi objasnite. Really.

E, sad. Ja sam otišla malo dalje, što većina potencijalnih klijenata u zemlji nam Srbijici ne bi, te videla da priča ove firme i ne zvuči loše. Zvuči kao da su napravili pomaka na ovom tržištu tamo gde mnogi pre njih nisu uspeli. Bar malo. Valja to. I vidim da su tu neke meni, iz priče, poznate face. I to je ok. I verujem da je većina vas do sada shvatila o kojoj se kompaniji radi. Ali je to sve zanemarljivo pored ovakvog gafa na svim prevedenim stranicama ove komapnije. Ljudići, a posebno vi koji sada radite prevode globalnog sajta vašeg lokalnog ofisa – ‘ajmo sad zajedno, ručice gore – LO-KA-LI-jebena-ZA-CIJA. Bravo. Dobra lokalizacija je kao dobar foreplay – ne mora dugo da traje, nije glavno jelo, ali toliko znači. Enough said. Osećam da ću i zbog ovoga imati intimne odnose za ježom. I’m out.

(Iliti – iskali ste, eve vam ga:)

Bilo je to leto 2010., kada je započeta diskusija na Facebooku povodom članka Zorana Stanojevića u online izdanju magazina VREME. Posle 50 i kusur komentara, rešismo da se okupimo uživo, te nastavimo diskusiju o Internet poslovanju i manjku istog u Srbiji.

Prisutni su bili:

• Snežana Luković @skljuc
• Jelena Vasilev @VasiRenton
• Zoran Stanojević @zozast
• Aleksandar Ašković @kojot72
• Miloje Sekulić @milojesekulic
• Dragan Varagić @varagic
• Ivan Ćosić @ivancosic
• Ivan Dimitrijević @fotomanijak
• Ivan Rečević @irecevic
• Vuk Vulović @highdiver
• Luka Marinković @lukinius
• Slobodan Marković @smarkovic
• Vuk Vujačić @VukVujacic
• Petar Vojinović @petarV
• “Predrag Živković” @DejoGenije
• Darko Elbaradei Natalić @Dicatharo
• Nikola Komadinić @parcence
• Nenad Pavlović @neshasr
• Danica Radišić @NikiBGD

… i molim da me podsetite koga sam izostavila, a znam da par ljudi jesam. Jbg, ni sekretari nisu više ono što su bili u Tiletovo vreme.

Glavne teme i zaključci:

• Zašto se website-ovi koji predstavljaju firme kod nas ne shvataju kao ozbiljno sredstvo za kontakt sa potrošačima i reklamiranje?
• Zaključak: Oni koji imaju moć odlučivanja u preduzećima u Srbiji nisu dovoljno upućeni u efekte online reklame i online kanala za odnose sa potrošačima. Potrošači ne pokazuju jasno i veliko interesovanje na Internetu, te se uglavnom smatra da tu nema potražnje za informacijama, te da reklama ne bi imala onaj efekat koji ima u tradicionalnim medijima. Potrošači su generalno nedovoljno upućeni u korišćenje Interneta za informisanje o proizvodima, kao i za kupovinu putem Interneta, koja je kod nas retka u najboljem slučaju. Rešenje leži u edukaciji i preduzeća i potrošača. Uglavnom su se prisutni složili da je zadatak edukacije na onima koji od bilo kakvog posredovanja u Internet poslovanju i Internet marketingu zarađuju, te je ostalo pitanje na koji konkretan način to pokrenuti i obaviti, mada je dat (pametan, prim. aut.) predlog da se poklonimo i krenemo po sistemu “vrata-do-vrata”.

• Zašto online plaćanje ne funkcioniše u Srbiji i kako bi mogao da se razvija e-commerce u Srbiji?
• Zaključak: Čini se da su svima jasni razlozi zašto naplata iz inostranstva uopšte teško ide u Srbiji, kao i da Internet prodaja i naplata u Srbiji de facto ne postoji po bilo kakvim razvijenim standardima (ili standardima uopšte). Slobodan Marković je napomenuo da je PayPal iz nekog irelevantnog razloga preskočio Srbiju u uključivanje u njihov platni sistem u prošlom krugu dodavanja tržišta, kao i da tome možemo da se nadamo već u sledećem krugu, dakle u roku od narednih nekoliko meseci. Dok željno očekujemo jedan ovakav platni servis, izneti su predlozi i primeri koliko-toliko uspešnih primera e-commerce-a u Srbiji. Takođe je zaključeno da je Hrvatska najrazvijenija po ovom pitanju u regionu, te da se znatno razlikuje od srpskog tržišta i da se za ovo tržište treba držati različitih pojmova i modela poslovanja kada za to bude došlo vreme. Priprema ne može da škodi.

• Zašto online reklame kod nas nisu još ni u znatnom razvoju, odnosno zašto to ne funkcioniše?
• Zaključak: Osim nekolicine sajtova koji su se ustalili sa prodajom online oglasnog prostora i imaju adekvatnu posetu, te taj posao razvijaju za sebe, ponavlja se da niko ne edukuje i informiše potencijalne klijente o mogućnostima i efektima iste. Fali edukacija, udruženje koje bi moglo da se bavi edukacijom i lobiranjem u ovoj oblasti, pa i oni koji bi uopšte ozbiljno radili u toj oblasti. Usput se dolazi do skoro jednoglasnog zaključka da je daleko najveći problem u domaćem razvoju tržišta uopšte – loš mid-level management u svim oblastima, takoreći nepostojeći – kao i da 95% trenutne i buduće radne snage nema ličnu motivaciju, ambiciju, radne navike i želju da radi uopšte.

• Ko su najbolje ribe aktivne na domaćem Internetu?
• Zaključak: Ostadosmo bez teksta i ni jednu jedinu ne nabrojasmo. Toliko o tome.

Naposletku, rešeno je da je veoma bitno za razvoj ovog tržišta da svi nauče štapićima za sushi da vezuju pertle (poželjno je da pertle pripadaju Miloju Sekuliću ili, alternativno, Draganu Varagiću):

Click here to view the embedded video.

Gore navedeno je sastavljeno iz ovo malo mozga što moja malenkost ima ispod plave farbe, te molim one koji su bili prisutni da dodaju u komentare ono što je na njih ostavilo najsnažniji utisak.

Sledeći Okrugli sto se održava 13. septembra, mesto će se tek odrediti, a prijave su obavezne zbog ograničenog prostora.

U Beogradu,

dana 18.08.2010.,

Sekretar Udruženja lovaca na krokodokodile

i druge sitne ale,

Danica Radišić

I tako je čamac otišao u... nezaborav.

Elem, sve to nam se toliko dopalo da smo zajednički rešili da nastavimo diskusiju i ustanovimo tradiciju Okruglog stola svakog 13. u mesecu. Nadamo se da će biti još tema, pa i da će se vremenom doći do uspešnih saradnji i rešenja. Planovi za sledeći Okrugli sto su u toku, lokacija će se verovatno promeniti, a datum održavanja ostaje 13. septembar u Beogradu. Za novembar se već planira izlazak iz Beograda, čime se možda ovaj skup i proširi na druge gradove. Poenta okupljanja jeste da se razgovara o trenutnim problemima i trendovima u Srbiji vezani za Internet poslovanje, da se oni koji se time na neki način bave upoznaju, a bog’me i da se oprobaju razne kuhinje po Srbiji.

Prva diskusija je tekla tako što je svako zapisao temu ili pitanje o kojima bi razgovali, pa su se iste izvlačila. Već za sledeći Okrugli sto planiramo da se omogući i prikazivanje kratkih prezentacija, s tim što uvodimo par pravila:

1. Prezentacija može trajati najviše 10 minuta i mora pokrenuti neka pitanja ili biti edukativnog karaktera i iz oblasti Internet poslovanja.
2. Prezentacija ne sme biti reklamnog tipa. Naravno, svako ima priliku na početku skupa da predstavi sebe i firmu za koju radi. Toliko.
3. Prilikom prijavljivanja za svaki Okrugli sto, mora se najaviti prezentacija da bi se na vreme organizovalo sve što je potrebno.

Svako je dobrodošao na ovim opuštenim okupljanjima, s tim što je potrebno da se prijavite na vreme zbog ograničenog broja mesta. Za prvi skup je način prijave improvizovan na Facebook fanpage-u ovog davno umrlog blogića, pa će tako i u buduće taj fanpage služiti kao kanal za obaveštenja i prijavljivanje.

Danas mi je Ana Keglović Horvat poslala informaciju o promotivnoj akciji koja je nedavno osvanula online povodom Webit Expo & Conferences koji se održava u Bugarskoj od 27. do 29. oktobra ove godine.  Po utiscima sa prethodnih Webit događaja, čini se da je ovo veoma uspešna i korisna pojava za Internet poslovanje u centralnoj i istočnoj Evropi.  Uglavnom se vrti oko online marketinga, a kao dokaz da organizatori Webit-a znaju šta rade kad je ta oblast u pitanju je njihova marketinška akcija u kojoj prilično uspešno navlače sve vas da ih reklamirate i prodajete im karte. Za taj njihov potez i način na koji to sprovode šaljem u etar jedan veliki…

E, sad. Ne bi’ ja bila ja, moja malenkost NikoiNišta, da ne šiškiriškim uz vetar. Tako da, pošto sam se naSisala Vesala i oduševila njihovom marketinškom forom, ipak sam rešila da ne progutam čuveni čamac. O čemu je reč? Gospoda, a pretpostavljam i dame, iz organizatorskog štaba pomenutih eventa, su pokrenuli prijavljivanje na, naizgled uopštenu, listu online influencera za  centralnu i istočnu Evropu, pa sad sedim i gledam po Facebooku, Twitteru i ostalim mrežama kako iskaču linkovi ka njihovom sajtu, dok se regionalna Internet populacija prijavljuje da bude među kandidatima na tom prestižnom spisku. Alo, ljudići, igraju vam na ego, i to uspešno, a vi im uredno sprovodite strategiju za viralnu kampanju. Nisu oni krivi. Štaviše, skidam im kapu i na ideji, i na organizaciji i na tajmingu (6 nedelja pred događaj – bombona).  Tako su lepo upakovali reklamnu kampanju da se (skoro) i ne primećuje da je reklamna kampanja. Čak su lepo ljudi i postavili stranicu na kojoj objašnjavaju šta rade:

Nadamo se da će ovo postati pravi monitor regiona dok smo svesni da je uticajnost nešto mnogo više od samo jednog klika. Dakle, ne pružamo sofisticiranu metodologiju za merenje Uticaja. Ovaj eksperiment samo meri klikove koje uspevate da motivišete u oviru svog network-a.

U međuvremenu je potrebno da uradite malo više kako biste “izmerili” svoj uticaj.  Na sajtu poručuju da imate “dve vrste oružja da širite vaš uticaj”:

Da prevedem, jerbo vidim da taj ingliš ne ide najbolje baš svima:

1. Spamujte na najkorišćenijim društvenim mrežama sa obaveštenjem o našoj konferenciji, a možete i direktno da spamujete sve prijatelje putem e-maila!
2. Okačite našu reklamu bez da vam platimo na svim vama dostupnim Web prostorima.

Na drugoj stranici, baš tamo gde treba da se prijavite za merenje vašeg uticaja, objašnjavaju i “metodologiju” merenja, tj kako će oni meriti vaš lični online uticaj:

Po broju jedinstvenih posetioca koje ste motivisali da posete vaš profil na Webit sajtu najuticajnijih ljudi u centralnoj i istočnoj Evropi

Po broju ljudi koji se putem vašeg referentnog linka prijave za Webit konferenciju u oktobru

PPC + SEO kampanja u jednom. Samo što je free. I svi rade za njih. Čekaj. Pa ne može to da se zove Pay-Per-Click. Free-Per-Click možda? o_O Ne, ne. U mom selu se to zove APP (Ako-Prođe-Prošlo) kampanja.  I prolazi. Mene sada malo zanima ko je influencer u regionu. Ali bih dala levi guz da vidim rezultate ove kampanje i koliko im je ko karata prodao na kraju. Je l’ poznaje neko od vas uticajnih nekoga iz organizacije da mi doture tu studiju kad se sve završi? Ajd’ pa javite, a možda se i vidimo na sjajno promovisanoj Webit konferenciji.

Stalno slušam kako je moje dete “genije”. Ceo život sam slušala kako sam ja “napredno dete”. I tada sam znala da ja nisam “napredno dete” i sada znam da moje dete nije “genije”. U pitanju je samo način razmišljanja koji je meni preneo moj otac i koji ja sada pokušavam da prenosem mom detetu. Kada sam ovo odgledala (tri puta od jutros), postalo mi je savršeno jasno da to uopšte ne radim dovoljno dobro.

Moj otac, bivši atletičar rekorder i jedan od najtrofejnijih kondicionih fudbalskih trenera XX veka, je svoju decu učio: “Budite i mehaničari, ali budite najbolji mehaničar u gradu za Mercedese i Perschee”, “Ako možeš uvek da uradiš 10 sklekova, počni da brojiš od 11. skleka – to ti je prvi”, “Radi da pobediš sebe, a ne druge”,  “Ne gledaj onog iza sebe, nego onog ispred sebe”… Moje pitanje njemu sa 12. godina: “Tata, šta ako nema nikoga ispred mene?” Odgovor: “Gledaj zeca* i radi da ga prestigneš.” (*zec ili pejsmejker je sprava ili vozilo koje pomaže atletičarima i vozačima u prvom krugu trke da postignu određeni ritam i brzinu za početak trke.) No, to je sve sportska teorija, koju je on uspešno i kreativno uspeo da primeni u svom poslu i životu, a ja tek treba da naučim da primenim.

Dok pokušavam to da prenesem svom detetu, istovremeno pokušavam da mu dam određenu dozu “realnosti” da bih ga što bolje osposobila da realno proceni svoje mogućnosti, uskladi ih sa svojim talentima, znanjem i kreativnošću. Sve to, sada shvatam, više da bih sprečila da se on razočara nego da bih ga osposobila za uspeh. Grešim. Užasno grešim. Neka proba, naivno i idealistički, i neka se razočara. Možda i uspe u nečemu čega smo se mi – odrasli, realni i naučeni – odavno odrekli. I da ne uspe – njegovo je pravo da proba i njegovo pravo da se razočara. Jebeš moju i globalnu realnost – njegova realnost će biti ono što on od nje napravi.

Click here to view the embedded video.

Nekako dvosmisleno, jednu dobru stvar sam uspela da ga naučim – da “ne mogu” ne postoji. Taj glagol sa negacijom je čista izmišljotina ljudi koji su isuviše lenji da se zasita potrude, da pokušaju dovoljno puta. Majku mu, pa od 100 pokušaja jedan mora da upali. A i od neuspelih se da nešto naučiti.  Postoji samo “neću”, a za to mora da mi da valjani razlog koji ja onda moram da poštujem. Zajebala sam se pre godinu i po, pa počela da ga učim i Aristotelove tri onove retorike – logos, patos i etos. Mislite da su mali za to sa 8 godina? Da znate da se savršeno snašao i sa 10 godina već zna da kod mame patos pali samo ako ležiš na podu i obilno krvariš. Nedavno mi je objasnio (da, on meni objasnio, a ja njega rodila… >_<) kako sam ja “zanimljivija od drugih odraslih” jer kod mene pali samo kombinacija logosa i etosa u argumentu. Eto, dete od 10 godina je provalilo ono što niko nije uspeo od kada sam se u I gimnazije pridružila klubu za debate u školi. To sam ga učila da bi umeo bolje da komunicira kasnije sa ljudima u svojoj okolini – sa profesorima, šefom, zaposlenima… E, sad sam ja najebala, to mi je potpuno jasno!

No, grešila sam što sam ga učila kako se sve to “pravilno” koristi. Kakvo crno “pravilno”??? Naučila sam ga osnove, uskoro ću mu dati čika Aristotelove pisanije u šake, pa nek’ ih sam tumači i koristi. On se inače već sam hvata za takvo štivo i fenomenalne knjige Uroša Petrovića. Ovog (navodno) dečijeg autora otkrio je moj sin, ali i ja uživam u njegovim knjigama, a njegove zagonetke su savršena zajednička aktivnost za roditelje i decu.Razočarala sam se u dete u sebi kada sam shvatila da moj sin i njegovo društvo uspevaju da odgonetnu ove neverovatno komplikovane priče (gos’n Petrović je inače jedan od najmlađih članova mense ikad, majku mu šumadijsku…) u roku od pola sata, dok meni treba nekoliko dana (uz pomoć dece, btw). Zaglupela sam. Čitanjem, učenjem, društvenim pravilima sam za-glu-pe-la!

I pored svog učenja mog oca i pozitivnih uticaja te vrste u mom životu, počela sam da radim to isto mom detetu. Zašto? Jer je njegova učitaljica rekla početkom ove godine nešto u stilu: “Vidi se da Vuk dobija odlično obrazovanje kod kuće, ali je to već počelo da mu smeta u školskom radu.” I ja rekoh – aj’ da ne pravim “idota štrebera” od njega… da bi se bolje uklopio…. da bi postao onaj društveno prihvatljivi mediokritet na Balkanu. Sad kad sam poslušala Sir Ken Robinsona – neću više! Moje dete nije genije, daleko od. Već 10 godina ne mož’ da nauči da se cipele stavljaju na mesto kad se izuje i čarape u prljav veš! Ali – svako dete sobom nosi potencijal za nešto genijalno. Svi mi dobijemo skoro savršeno biće u šake kad se naša deca rode, učitelji nešto manje savršene kad ih prime u školu. Gledajte da ih što manje unakazite. Jeb’o to da ih učite gde zeka pije vodu. Sledeći puta ih zaista pitajte gde oni misle da zeka pije vodu. Možda i vi nešto naučite.

ROUND 1

Prvo da skinemo rukavice – ovo će da bude boks meč mano-a-mano. Korišćenje stranih reči nam često dozvoljava da se izrazimo onako kako smo želeli a da udarac onoga što smo rekli deluje blaže. “Hejt” iliti “hate” znači “mržnja”, prosto i jednostavno. Dozvoljavamo našoj deci da već kao maleni ne shvate ozbiljno značenje te reči i to mi se nikako ne dopada. Ako je ozbiljno izrečena “ljubav” nešto što nas vezuje za nekog do kraja života i označava da bismo možda i dali život za tu neku osobu prema kojoj to osećamo, moramo shvatiti da reč “mržnja” označava baš suprotno – da smo spremni da nekome život oduzmemo zbog tog osećanja. To osećanje je iskonsko, primitivno i svi ljudi nose taj potencijal negde u sebi. Dakle, da li ste spremni da zaista mrzite? Da li ste spremni da nekoga zbog te mržnje ubijete ili nešto nepovratno uništite? Onda nemojte. Simple as that.

ROUND 2

Neću danas zalaziti u verske konotacije, već u meni omiljene – istorijske. Da vas podestim – preferiram da zasnivam svoja mišljenja na nama poznatim istorijskim podatcima i prostoj logici, pre nego na najvećoj marketinsškoj kampanji u istoriji. Istorija je dokazala da su plodovi mržnje kratkog veka u odnosu na plodove iskrene strasti prema nečemu. A ta strast, i kad nije večna, svakako daje veće rezultate. Već vam je jasno kako je to ispalo u ovoj priči sa Rimljanima i Isusom. A samo ću vam još skrenuti pažnju na to da su i zločini iz strasti daleko češći među ljudima nego zločini iz mržnje. Pa ću još i da ponovim da čak i kada su se neki borili za nešto dobro, ali koristeći mržnju i agresiju, istorija je opet pokazala da to dugoročno ne izlazi na dobro. Prisetite se još jednom Isabelle Catolice Španske i njene “pravedne” Inkvizicije. E, to se zove #EpicFail.

ROUND 3

Kako se to odnosi na domaći, pa i globalni Web? Na dragom mi Twitteru imam prilike da pratim razgovore nekih ljudi koji se ozbiljno bave Webom već neko vreme. Tako sam nedavno naletela na Twitter “razgovore” nekih Web velikana koji su baš tu temu diskutovali. (Hvala Twitteru na dozvoli da otvoreno voajerišemo, prim. aut.) Amber Naslund je još pre par meseci više puta komentarisala kako joj se čini da blogpostovi postaju sve puniji mržnje, pa samim tim i sve depresivniji. Kamo pozitiva, ljudi? Kamo strast prema onome što radite? I nemojte mi opet iz rukava izvlačiti čuvenoj Dvoraka. On nije “hejter”, već savršen primer nekoga ko baš oseća neizmernu ljubav i strast prema onome što radi, pa ukazuje na ono što ne valja u svemu tome. To što on to radi sa čvrstim stavom i na jebitačan način je samo njegov već prepoznatljiv stil. Iz svega toga je potpuno jasno da je on ne samo visoko stručan u tome što radi i govori, već je pokazao i da je otvoren na razgovor i diskusiju o tome.

ROUND 4

Mržnja i strast umeju često da se manifestuju na sličan način, ali nemojte dozvoliti da se unesete u zabludu da su ta dva pojma ista, pa ni slična. Manifestacija nečega je jedno, rezultati sasvim drugo. I eto nas opet na temi marketinga, on-line reputacije i ROI-a. Ako mrzite nešto i rešte da “hejtujete” onda ulažete svoju snagu, vreme  i resurse u direktnu borbu protiv nečega, samim tim oduzimajući tu snagu, vreme i resurse od onoga što volite. Ako uložite celu strast koju osećate prema nečemu, onda već radite na izgradnji nečega što je vama, a možda i drugima, vredno i time osiguravate da tuđa mržnja ne dopre u nekoj ozbiljnoj meri do toga što vi volite. Oni koji vas prate i podržavaju u mržnji prema nečemu su najverovatnije nezadovoljni mnogim stvarima i često povodljive ličnosti koje pre imaju želju da vide nešto uništeno nego da izgrade nešto svoje – nazovimo ih podanicima. S druge strane, oni koji vas prate u strasti i izgradnji nečega, najverovatnije će imati potencijal da vam budu saradnici nekad u životu, poslu i budućnosti.

Sad su se nekima malo otvorile oči, nekima je stavljeno u jasniju perspektivu ono što su već mislili, a “hejeteri” na ovo neće imati puno da kažu osim možda po koju neargumentovanu izjavu u stilu “ma opet sere ova NikoiNišta”. Kako sam samo pametnica. E, pa žao mi je što ću vas sve razočarati. U starom stilu Sisala Vesla – ovo je opet većinom copy/paste-prevod. Samo što sam copy/paste-ovala iz glave ono što sam u toku poslednjih 10 godina čula i pročitala od mnogo pametnijih i vičnijih od mene. Ovo gore za podanike i saradnike je u noći između 4. i 5. oktobra, 2000. godine, u višečasovnom razgovoru sa voditeljem B92 radia pričao gospodin Zvonimir Trajković, čovek koji je, između ostalog, bio savetnik Slobe Miloševića od 1990. do 1993.. Ne ljubim ga preterano, ali čovek svoj posao radi vrhunski. Koga je taj savetovao, taj se ustoličio. Te noći je objašnjavao gde je to Sloba pogrešio u svojoj političkoj karijeri, kako je izgubio vezu sa narodom i dešavanjima, kao i zbog čega ga je gospodin Trajković definitivno i u svakom smislu napustio posle izbora 1996. godine. A da – i rekao je u sitne sate 5. oktobra, te 2000. godine, da se nada da DOS neće napraviti iste greške. Nisam ja sve to sama smislila. Ja samo slušam i dobro pamtim.

ROUND 5

Sve se već nekad i negde desilo. Zato su nam Eshilova, Šekspirova i Nušićeva dela i danas bliska, razumna i poznata. World Wide Web? Guglielmo Marconi i telegraf. Blogovi i elektronsko štivo? Johann Gutenberg i prvo štampanje knjiga. Elektronska pošta, Instant Messaging, VoIP? Alexander Graham Bell i telefon, pobogu. Social media journalism? Paul Julius Reuter i telegraf. Silikonska dolina 90ih? Velika Britanija krajem XVIII veka. Ovo što se sad dešava na Webu? Been there, done that – izvol’te.

Ugledajte se na istoriju i pazite da u vašem životu bude manje deja-moo i više uspešnog deja-vu.

ROUND 6

Kada sam započela ovaj blog eksperiment, obećala sam da ću istaći neke prave stručnjake sa Weba. To se od novembra zahuktalo i preraslo u SEEWeb konferenciju (da niste možda mislili da na rođenom blogu neću reklamirati nešto moje???). Zahvalni smo gospodi Andrew Keenu i Zoranu Kneževiću što su sa tolikim entuzijazmom pristali da budu keynote speakeri, kao i svima koji su se pridružili spisku predavača i pomagača.

Toliko sam umela i znala, uz ogromnu podršku nekoliko ljudi koje sam upoznala putem Weba, neke davne 1998., a neke tek pre nekoliko nedelja. Pokazala sam svoju strast prema nečemu što volim – iz toga su proizašli saradnici kakve sam samo mogla da poželim. Hvala im na pozitivnim pritiscima u trenucima kada gubim volje, snage i nade, kada zaboravljam zašto sam se zaljubila u mogućnosti koje nam pružaju Web i naša zajednička tržišta. I još veće hvala kad me oteraju u tri lepe kada vide da negde grešim. Bez njih ne bih dogurala do ovde sa programom i organizacijom SEEWeba, a  sa njima sam potpuno sigurna da ćemo uspeti da sastavimo nešto uspešno, kvalitetno, zabavno i dugotrajno. Nastaviću da se oslanjam na savet gospodina Trajkovića – da čuvam i slušam saradnike, kao i da izbegavam svačije podanike.

LADIES AND GENTLEMAN, AFTER 6 ROUNDS AND BY T.O.

Hate vs Passion = Passion Wins

Hristos vaskrs. Vaistinu vaskrs.

Srećan Uskrs želim vama i vašima.

]]> http://sisalavesla.xobites.com/2010/04/02/the-hate-vs-the-passion/feed/ 9 http://sisalavesla.xobites.com/2010/03/08/40-dana-pokojnog-bloga-i-velika-osmomartovska-tragedija-drama-u-tri-cina/ http://sisalavesla.xobites.com/2010/03/08/40-dana-pokojnog-bloga-i-velika-osmomartovska-tragedija-drama-u-tri-cina/#comments Mon, 08 Mar 2010 11:06:06 +0000 NikiBGD http://sisalavesla.xobites.com/?p=232 Pre dva dana (ni)smo obeležili 40 dana pokojnog nam bloga Sisala Vesla. U međuvremenu je došlo do još jedne velike tragedije. To jest, stigao je 8. mart, međunarodni dan žena i jedan od najtragičnijih dana koji se obeležava svake godine na našoj planeti. Danas ćemo pogledati taj dan malo sa marketinške strane i porazmisliti šta on stvarno obeležava, te malo zaviriti u tzv. feminizam i “jednaka” prava.

Click here to view the embedded video.

Da ne zalazimo preterano u istoriju, samo ćemo preći činjenice u kratkim crtama:

• To je međunarodni dan žena koji je pokrenut od strane socijalista i zakletih levičara u Evropi pre tačno 99 godina.

Da li možemo malo da zastanemo i razmislimo šta se to sve promenilo u međuvremenu? Kakav je bio položaj žena tada? Kakav je sada? Aj’ sad drugu stranu medalje – Kakvo je društvo bilo tada? Da li sada zdravije ili nije? Gledam kako se svaka generacija čudom čudi na ponašanje i manjak principa i morala međ’ pripadnicima njima mlađim generacijama. Naravno kad se polako uklanja stub oslonac društva – žena u kući. Jeste, rekla sam ŽENA U KUĆI. Tu joj je mesto. Alo, smirela devojke. Aj’ prvo mućnete glavom, a znam da je imate itekako, pa onda zinete. NISAM rekla da žena ne treba da bude zaposlena ako to želi. NISAM rekla da žena ne treba da ima pravo glasa. NISAM rekla da ženu ne treba poštovati. Eto, šta vas je taj 8. mart naučio – da se stidite prirodnog položaja žene u društvu. Nekima od vas je degradirajuće da budete majke, supruge i da održavate topli dom? Nema važnijeg ni težeg posla od tog. To je pravi i najbolji način da žena utiče na svet oko sebe, da doprinosi društvu i dovodi do bitnih društvenih promena.

Svi veliki vladari, naučnici, vođe u istoriji su bili na neki način pod uticajem jake i pametne majke. Svi do jednog. Ričarda Lavlje Srce, jednog od najcenjenijih vladara Engleske je rodila, odgajila i obučavala nadaleko čuvena Eleonora od Akvitanije. Znate one taktike koje je koristio u Krstaškim ratovima? Mama ga to naučila. I Tesli da nije bilo mamice, mogao bi samo da sanja daleku Ameriku dok tati izigrava crkvenjaka u Smiljanu.  Elizabeta I je imala jakog oca kojeg je jedva viđala, pa nemojte mi je reći da njena obezglavljena majka nije uticala na skoro punih 45 godina vladavine Dobre kraljice Bess.

S druge strane, većina serijskih ubica, amsovnih ubica, pa i sam gos’n Hitler su imali ili patološke odnose sa majkom ili je nisu ni imali. Mislite o tome.

Idemo dalje

• Glavni akter u uvođenju tog dana je bila Klara Cetkin (Clara Zetkin).

Pokojna nam Klara, premda je imala i neke kvalitete za poštovati, je bila ultra-levičarski nastrojena i aktivno se bavila politikom. Što bi rek’o moj miljenik čika Winston Churchill – imala je sve vrline koje mi se ne dopadaju i nijedan porok kojem se divim. Baš joj fala. Jebala vas Klara Cetkin. Da je danas živa baš da vidim šta bi rekla na lezbijske marševe za ženska i LGBT prava koji se organizuju po savremenom svetu. Sazvala bi konferenciju za štampu da vas sve pljune po sred čela.

• Taj dan koriste mnogo feminističke organizacije za borbu za žensku ravnopravnost u društvu, što je najčešće u direktnoj vezi sa jednakim pravima za SVE ljude.

Da vam izvedem prostu formulu:

Feministkinja = ektremista

Šovinista = ekstremista

Ultra-levičar = ekstremista

Ultra-desničar = ekstremista

Borac za Džihad = ekstremista

Ekstremista = primitivni ignoramus

(Zadatak je da dokažete da rezultat nije tačan. Pobednik dobija nagradu – da me poljubi u dupe.)

Dakle, kao i sa Coca-Colom, marketinška kampanja koja je pokrenuta pre skoro 100 godina da postigne ko zna šta (a najmanje je bila za ženska prava, najviše da promoviše političku karijeru gospođice Cetkin), vas još uvek drži. Bogme, svaka čast teta Klari, jeste vas za’ebala i to žestoko.

Click here to view the embedded video.

Dešavalo se da me prozivaju da sam prva “šovinistkinja” u istoriji, a često se i sama izjašnjavam kao anti-feminista. Realno nisam ni jedno ni drugo. Nisam ni anti-establishment. Ja sam bre anti-sve. Bogu fala imam glavu na ramenima i, na moju veliku žalost, mozak u toj glavi. Sama proverim podatke pa porazmislim. A znam dobro i istoriju moje familije. Jedna baba je završila jedan fakultet, pa onda bila među prvim ženama u Kraljevini Jugoslaviji da diplomira i na višoj sportskoj, pa dobila stalno radno mesto kao profesor fizičkog u VI beogradskoj (muškoj) gimnaziji gde je kasnije bila profesor Istorije, u međuvremenu udala se, rodila troje dece i podigla tri profesorska kredita da sazida kuću na Zvezdari. I sve to do 1939. godine, odnosno pre nego što je imala pravo glasa. Zakon ju je tretirao kao starijeg maloletnika i za sve joj je trebao potpis njenog supruga. Deda je bio daleko od papučara. Naprotiv, ceo život je proveo u Ministarstvu saobraćaja, uglavnom kao neki inspektor za neke pruge i slično, aktivan u humanitarnim akcijama za decu posle rata i sve vreme okupacije je bio na spisku za streljanje. Baba ga je neizmerno volela i umrla brzo posle njega. Ali za života, kad Milica kaže, “Petre, potpiši”… čik pogodite – Petar potpisuje, ljubi ženi ruku i ne pita šta je potpisao.

Druga baba je završila tek 4 razreda osnovne škole i posle završila neku žensku školu pa imala neko zvanje VK kuvara. Sa tim je uglavnom obučavala šefove kuhinja većih hotela i slično. Deda je otišao među prvima na ratište i proveo sve te godine u vojnom logoru pošto mu je cela četa bila uhvaćena. Nijedno pismo nije stiglo za to vreme, a najstariji sin joj je takođe bio na ratištu. Ostala je sa mlađom kćerkom i sinom sama u okupiranom gradu u Šumadiji i rekla – neće da može. Volontirala je da se pridruži vojsci i bila kuvar na frontu. Pre rata, deda je umeo da joj uputi po koju vaspitno-popravnu. Posle rata, kad se vratio kući i pomogla mu je da mu se odseku prsti na nogama zbog promzrlina, nije smeo poreko da je pogleda. I stariji sin se vratio živ sa ratišta. Zvanično je bilo tri ratna veterana u kući koja ima samo dve odrasle muške osobe. To nije smelo da se ne poštuje.

E sada ćete mi reći, “Ali nije svima bilo tako.” I u pravu ste – nije. Bajka Milicinoj sestri nije bilo tako. Tetka Seka je bila nešto starija “devojka” kada se udala za Čika Miću, imućnog trgovca iz Beograda. Moja draga mi majka, inače feministkinja koja je ceo život provela kao domaćica pored muža koji je dobro zarađivao, je više puta pokušala da me ubedi u grozotu tadašnjeg neravnopravnog položaja žena. Pričala mi je kako se tada u Beogradu za prednji deo tramvaja, gde se sedi, karta koštala 2 dinara, a za zadnji, gde se stoji, karta koštala jedan dinar. Kada je išla sa suprugom, Čika Mića je plaćao dve karte od po dva dinara za sedenje. Kad je išla sama, jadnoj tetka Seki je suprug davao samo dinar za tramvaj. Sigurno joj je bilo mnogo teško da stoji u tramvaju kada ide da se prošeta do grada, pa još isto tako mora da se vrati u svoj topli raskošni dom (koji, btw, održavaju jedna devojka, kuvarica i konjušar). Srce mi se cepa od žalosti. Not.

Da skratim priču (znam, prekasno je za to) – prava su nešto što se zaslužuje, a ne nešto što se dobija. Ako želite poštovanje, to vam nijedan zakon ni ubeleženo pravo neće pružiti, već samo vaša volja i rad. A i kad dobijete to što želite, uz svako pravo ide i odgovornost i obaveze. Hoćete jednaka prava? U redu. Onda da damo očevima opciju da uzmu porodiljsko, a mame nazad na posao čim pre posle porođaja. Ne morate da ostajete kod kuće da bi dojile bebu i ostalo. Zahvaljujući modernim uslovima, ne samo da su tu razne zamene za nedajbože, već možete i da ostavite par tura svog mleka kod kuće da suprug nahrani bebče. Nek’ bude pravi otac, dozvolite mu to. Ipak smo jednaki. A kad smo već toliko jednaki, da li znate da će uskoro biti moguće da tata i rodi dete. Ma nek’ rodi on troje, a vi jurite karijeru i brinite o svemu tome. To će biti prava jednaka prava.

E, pa znate šta? Ja ne dam! Ne može niko da rodi moje dete osim mene. I neće niko da hrani moje bebče osim mene. I meni, kao ženi, može da prođe ono što ni malom detetu ne mož’ da prođe. I ne dam to. Ne dam jednaka prava, jer moja prava su samo moja i ne dam ih! I vrati mi moje krpice! Ne dam moje! Ne dam i kraj!

I šta će meni uopšte pravo glasa kad mogu bar desetoricu da ubedim da glasaju onako kako ja hoću? Ovako se samo mučim kad moram da odem do izbornog mesta, a uvek ubodu izbore kad je neki kijamet ili dan za plažu. Ne dam ni glas. I tačka. Srečan vam bio taj jebeni 8. mart.

Kako da Sisate Vesla, a da ne progutate čamac:

1. Skuvati kafu ili sipati čašu dobrog vina. Poželjno je imati i nešto za grickanje. Moguće je da ćete zaglaviti ovde malo.
2. Čitanje ovog bloga obavezno početi od stranice “O blogu”.
3. Autor ovog bloga je generalno naopaka ličnost, te se preporučuje i naopako čitanje svega što napiše. Posle stranice “O blogu”, čitanje nastavite hronološkim redom putem Arhive (u desnom sidebaru dole), počev od novembra 2009.
4. Svaka sličnost sa real life ili on-line ličnostima i događajima je namerna. Ako se osećate prozvanim, verovatno je autor baš Vas prozivao, poznavali se ili ne.
5. Sva pravila su stvorena da bi se kršila. Ali tek kada ih dovoljno dobro poznajete.

Prijatno vam bilo.

vaša NikiBGD

Click here to view the embedded video.

They all laughed at Christopher Columbus
When he said the world was round
They all laughed when Edison recorded sound
They all laughed at Wilbur and his brother
When they said that man could fly

They told Marconi
Wireless was a phony
It’s the same old cry
They laughed at me wanting you
Said I was reaching for the moon
But oh, you came through
Now they’ll have to change their tune

They all said we never could be happy
They laughed at us and how!
But ho, ho, ho!
Who’s got the last laugh now?

They all laughed at Rockefeller Center
Now they’re fighting to get in
They all laughed at Whitney and his cotton gin
They all laughed at Fulton and his steamboat
Hershey and his chocolate bar

They all said we’d never get together
Darling, let’s take a bow
For ho, ho, ho!
Who’s got the last laugh?
Hee, hee, hee!
Let’s at the past laugh
Ha, ha, ha!
Who’s got the last laugh now?”

Ja sam freelancer sa pregršt znanja o raznim temama i radim uglavnom kao copywriter i ghost blogger za strane korporativne blogove.  Drugim rečima, daj mi pola sata da istražim neku oblast i mogu da serem k’o foka na tu temu danima. Znam ko sam i koliko je moje iskustvo. Znam i da je ono čime se ja bavim u okviru online marketinga i weba – najniži stupanj te branše. I ja to odlično radim, zato me i plaćaju. Ali nemam dovoljno znanja ni iskustva da bi, bar po mojim standardima, bila prihvaćena kao neko ko ozbiljno može da edukuje druge na tu temu. Da sam inteligentna, snalažljiva, rečita i verzirana u mnogim manipulacijama – stoji i ja to najbolje znam. Znam i da postoji mogućnost da komercijalizujem ovaj blog i da nastavim sa piskaranjem. Ali, ponavljam, znam ko sam. Da uradim to, išla bih protiv sebe, same suštine onoga što sam ovde započela, a, iskreno, i ambicije su mi nešto veće od toga pa imam mnogo toga da radim pored Sisanja Vesala.

I pored mog manjka iskustva i iskrenog predstavljanja slike o meni – opet se desilo ono što smo znali da će se desiti. Postala sam cenjena u blogosferi. I nikoga nije bilo da me prozove ili preklopi. Zašto? Jer se kod nas stručnjaci dele na one falš koji su sa društvenih mreža pokupili po koji trik i prodaju muda za bubrege ili na one koji se satiru od rada u toj branši i izgubili su elan i entuzijazam za svoju profesiju. I jedno i drugo mora da se promeni. Dragan Varagić, Dragana Đermanović, Miloje Sekulić, Peđa Milićević, Jelena Jovanović, et al – veoma cenim i poštujem vaš rad i potpuno sam svesna da radite u daleko gorim uslovima i sa manje resursa nego što se to radi u svetu, pa opet postižete nekakve rezultate. I razumem da ste umorni. Samohrana majka desetogodišnjaka sa dva posla, 3 bloga i još par sajtova vam kaže da razume vaš umor. Ali taj umor i ti uslovi nisu opravdanje. Pokrenite se još. Hteli, ne hteli, vi ste pioniri na ovom tržištu. Nije bitno ni da li se nama to dopada, to nam je što nam je. Stojite na otvorenim vratima jednog velikog sveta koji može svima nama da pruži bolje uslove i lakšu budućnost. I stojite na tim vratima. Hoćete da uđete ili da se sklonite da drugi prođu? A ti drugi iza vas su ovi vajni falš ‘eksperti’ – hoćete njih da pustite da uđu umesto vas?

Neki će reći, pa je već i rečeno, da ipak nisam bila anonimna i da su me ipak znali kao NikiBGD sa Twitter-a i Dare2Speak-a. A kako ste me tamo upoznali? Stoji da je Dare2Speak imao toliki uspeh zahvaljujući Miloju Sekuliću. A gde me je on video? I da li bi Dare2Speak i dalje bio čitan i prerastao iz bloga u neku vrstu portalčića za 3 meseca da ja nisam pružala željeni sadržaj i kvalitet? I znali ste da sam ja NikiBGD koja psuje, pljuje i piše o seksu, koja nema veze sa interaktivnim marketingom i online PRom.Baš zato nije trebalo da čitate šta pišem ovde. Baš zato je neko trebalo da me prozove i da mi kaže da prestanem da s***m.

Ako sam ja mogla da sisam vesla, vi , dame i gospodo profesionalci, bi trebalo uveliko da ste progutali čamac. Podelite malo tog znanja sa nama. Potražite nove ideje i start-upove, pišite više i jasnije o svojim iskustvima, kada citirate strane cifre i projekte, naučite nas kako je to primenjivo na našem tržištu. I ono što je najbitnije – sarađujte međusobno, udružite se i lobirajte za bolje uslove, zakone i primene postojećeg.

Toliko od moje malenkosti, NikoiNišta. Ovaj blog ću ostaviti da stoji. Za primer. Verovatno ću i napisati još po koji blogpost s vremena na vreme kad baš budem ispizdela na neku pojavu kod nas. U svakom slučaju, gledamo se po Dare2Speak i Serbia Today. Za kraj, evo teme za razmišljanje – Biti genije je lako. Ništa lakše nego da sediš na dupetu i smišljaš dobre ideje i lepe stvarčice dok te drugi dotira. Ali koliko to zaista ispunjava? Da li biste radije bili jedan Tesla ili jedan Marconi? Ja biram da budem Marconi jer nešto nisam primetila veliki uspeh firme zvane Tesla Telecommunications.

Veliko hvala gore pomenutim na podršci i na dugogodišnjem ulaganju sebe u web na ovom tržištu. Hvala i drugima koji su isticali ovaj blog linkovanjem, pomenom, RTovima, itd. Drago mi je da sam kroz ovaj blog stekla nove saradnike i upoznala neke ljude bolje. Bar je tome ova priča služila, ako ništa drugo. Good night and good luck.