Evo vam ga prokleti ROI – na!
Danas se vraćam malo na proverenu copy/paste-prevod varijantu i na temu od ranije. Daleko bilo da postanem NekoiNešto pa da zalutam i smetnem s uma poentu ovog bloga. Cela ova priča o sisanju vesala je počela na blogu Peđe Milićevića. Bio je to rani novembar prošle godine, kiše su padale po celoj Evropi, neki su radili k’o konji, dok su se mnogi, u očiglednoj nedoumici oko sopstvenog identiteta, prepirali na Twitteru. I sve to oko toga ko je pametniji, ko bolje radi radnju (koja je i dalje u razvoju, btw, pa mi nije jasno ni čime rade tu radnju tako jebitačno) i, naravno, čiji je veći. Mislim, čije je tata veći. Ma ‘jači’. To. Razumeli ste vi mene dobro.
U stvari moja buna protiv web dahija i vetrenjača nije krenula ni tada, ni zbog toga. Ceo život ja u svari imam problem sa onima koji se uhvate za trend ili temu dana pa su oni, (po)kupivši ono što je u fazonu, sad kao najpametniji. Predlog za takve: Ili sedi i prati razvoj događaja i uči, ili sam smisli neki trend (na našim prostorima se to možda desi limburga meseca, godine dvehiljade-nikad), ili kupi si bembaru, parkiraj ga negde na gornjem Dorćolu i sedi, tebra, k’o čo’ek da popiješ jedan kratak espresso. Pusti nas koji radimo ili želimo da učimo da budemo štreberčići i geekovi.
